Ako vam se bivši vraća u misli i mesecima nakon raskida, to ne mora da znači da želite ponovo istu vezu – možda vam nedostaju osećaj, energija, sigurnost ili ona verzija vas samih koja je postojala samo u tom periodu života.
Posle raskida često pokušavamo da odgovorimo na jedno pitanje: „Zašto mi toliko nedostaje?“ Vraćamo fotografije, čitamo stare poruke i prisećamo se sitnica koje smo nekada smatrali nevažnim. Ali ponekad odgovor uopšte nije skriven u bivšem partneru. Možda nam nedostaje način na koji smo se osećali dok smo bili voljeni, bezbrižni, zaljubljeni ili puni planova. Možda nam nedostaje osoba koja je uz njega bila spontanija, nežnija, hrabrija ili jednostavno srećnija. Kada izgubimo vezu, ne gubimo samo odnos sa drugim čovekom – ponekad izgubimo i čitav jedan period sopstvenog života.
Zato se može dogoditi nešto veoma zbunjujuće: znamo zašto je veza završena, svesni smo svega što u njoj nije funkcionisalo, možda čak više ne bismo želeli da živimo taj odnos ponovo – ali nam osoba iz tog vremena i dalje nedostaje. To nije nužno kontradikcija. Čovek može istovremeno da zna da mu određena veza nije bila dobra i da žali za onim što je u toj vezi bilo lepo. Nedostajati nekome i želeti ga nazad nisu ista stvar. Ponekad nam zapravo nedostaje jutarnja verzija sebe koja je imala kome da pošalje poruku, osećaj da nekome pripadamo ili uzbuđenje zbog budućnosti koju smo tada zamišljali.
Posebno je snažna nostalgija kada se nakon raskida promeni i naš svakodnevni život. Nestanu zajednički rituali, mesta na koja smo odlazili, ljudi koje smo upoznali preko partnera, čak i male navike koje smo nesvesno vezali za tu osobu. Jedna pesma, miris, ulica ili restoran mogu tada da vrate čitavu emocionalnu atmosferu nekog perioda. Mozak ne čuva samo događaj, već i osećaj koji ga je pratio. Zato ponekad mislimo da nam nedostaje osoba, a zapravo čeznemo za sopstvenim životom kakav je tada izgledao.
Problem nastaje kada prošlost počnemo da koristimo kao dokaz da je bivši bio „onaj pravi“. Nostalgija je selektivna: mnogo lakše prizove lep trenutak nego stotinu malih razloga zbog kojih je odnos postao težak. Vremenom loše uspomene mogu da izblede, dok lepe dobijaju gotovo filmsku atmosferu. Tada ne poredimo sadašnjost sa stvarnim bivšim partnerom, već sa njegovom pažljivo montiranom verzijom iz sećanja. I što smo usamljeniji ili nezadovoljniji sopstvenim životom, to ta prošla verzija može izgledati savršenije.
Foto: Pixabay.com
Možda je zato korisnije od pitanja „Da li mi nedostaje on?“ postaviti mnogo neprijatnije, ali iskrenije pitanje: „Koja verzija mene mi nedostaje?“ Da li ste tada više verovali sebi? Više izlazili, smejali se, putovali, sređivali se, sanjali ili se osećali poželjno? Ako pronađemo ono što nam zapravo nedostaje, možda shvatimo da ne moramo da se vraćamo u staru vezu da bismo vratili taj deo sebe. Bivši partner može ostati deo priče, ali ne mora zauvek biti vlasnik verzije nas koju smo uz njega upoznali. Ponekad pravi oporavak od raskida ne počinje kada prestanemo da mislimo na njega, već kada ponovo postanemo osoba za kojom smo zapravo sve vreme žalili – mi sami.
Autor: S.Paunović
