Nije problem u tome što partner ima prošlost, već u tome što odlučuje da intimnu procenu bivše žene unese u sadašnju vezu — i to pred osobom sa kojom gradi odnos. Evo gde počinje nepoštovanje i kako postaviti granicu.
Svako ko ulazi u novu vezu dolazi sa određenom prošlošću. Bivši partneri, uspomene i iskustva ne mogu jednostavno da se izbrišu, niti je realno očekivati da osoba više nikada ne primeti da joj je neko iz prošlosti bio privlačan. Međutim, postoji velika razlika između činjenice da je neko nekada bio privlačan i potrebe da se to saopšti sadašnjem partneru. Kada muškarac, nakon nekoliko meseci nove veze, svojoj partnerki kaže da mu je bivša erotična, on ne iznosi samo neutralnu informaciju — on u njihov odnos unosi seksualnu procenu druge žene koja je deo njegove prošlosti u sadašnje vreme.
Takva rečenica može posebno da zaboli zato što partnerka ne dobija informaciju koja joj je potrebna za zdrav odnos. Ona dobija poređenje koje nije tražila. Čak i kada muškarac nema nameru da ponovo bude sa bivšom, sasvim je razumljivo da se sadašnja partnerka zapita zašto je bilo potrebno da čuje kako njen partner sada doživljava seksualnu privlačnost prema drugoj ženi. U stabilnoj vezi nije problem priznati da smo nekada nekoga smatrali privlačnim; problem nastaje kada se ta procena koristi na način koji kod partnera stvara osećaj konkurencije, nesigurnosti ili poniženja.
Važno je razlikovati i iskrenost od nepromišljene otvorenosti. Nije svaka istina nešto što moramo izgovoriti na svaki način i u svakom trenutku. Zrela komunikacija podrazumeva razmišljanje o tome šta govorimo, zašto to govorimo i kakav efekat naše reči mogu imati na osobu sa kojom smo bliski. Ako partner zna da bi određena seksualna procena bivše mogla da povredi njegovu sadašnju partnerku, a ipak je izgovori, pitanje više nije samo „da li je bivša privlačna“, već i „kako se u ovoj vezi odnosimo prema osećanjima i granicama jedno drugog“.
Reakcija ne mora da bude ni scena ni takmičenje sa bivšom. Najzdravije je jasno imenovati problem i postaviti granicu. Na primer: „Ne smeta mi što imaš prošlost i što si nekada nekoga smatrao privlačnim. Smeta mi što mi govoriš o seksualnoj privlačnosti prema bivšoj u sadašnjem vremenu i ne želim da takve stvari budu deo naše veze.“ Takva rečenica ne pokušava da kontroliše tuđe misli, već definiše šta osoba prihvata kao način komunikacije u sopstvenom odnosu. Granica nije zahtev da partner promeni prošlost — već jasno objašnjenje šta neće biti prihvatljivo u sadašnjosti.
Foto: Unsplash.com
Najviše, govori ono što se dogodi nakon postavljene granice. Ako partner razume da je povredio drugu osobu, pokaže obzir i promeni ponašanje, razgovor može da postane prilika za zdraviju komunikaciju. Ako se, međutim, osećanja partnerke ismevaju, a njena reakcija proglašava ljubomorom, onda problem više nije jedna rečenica o bivšoj. Tada se otvara mnogo važnije pitanje: da li se u toj vezi poštuju granice i osećanja oba partnera. Prošlost svakako pripada svakome od nas, ali način na koji o njoj govorimo pokazuje koliko cenimo osobu koja je sada pored nas.
Autor: S.Paunović
