Period oko druge godine života za mnoge roditelje predstavlja pravi test strpljenja. Dete odjednom želi sve samo, burno reaguje na zabrane, baca se na pod i odbija čak i ono što je do juče rado prihvatalo. Ova razvojna faza poznata je kao „terrible twos“, što se na srpski može prevesti kao „strašne dve godine“, ali iza ovog izraza krije se mnogo više od dečjeg inata.
Izraz „strašne dve godine“ opisuje period u kojem dete počinje intenzivnije da razvija samostalnost, sopstvenu volju i svest o tome da može da utiče na svet oko sebe. Želi samo da se obuče, izabere igračku ili odluči šta će jesti, ali još nema dovoljno razvijene sposobnosti da se nosi sa frustracijom kada stvari ne idu po njegovom. Upravo taj raskorak između velikih želja i ograničenih mogućnosti često dovodi do suza, vikanja i burnih reakcija.
Jedna od najčešćih karakteristika ovog perioda jeste reč „ne“. Dete može odbijati gotovo sve, čak i stvari koje zapravo želi, jer kroz protivljenje istražuje sopstvenu volju i granice svoje samostalnosti. To uglavnom nije smišljena provokacija roditelja, već deo razvoja identiteta. Ipak, važno je razumeti da prirodna potreba za samostalnošću ne znači da dete treba da odlučuje o svemu. Roditelji mogu ponuditi ograničen izbor, na primer da dete bira između dve majice, dok odluka o tome da li će se obući ostaje na odraslima.
Burni izlivi emocija takođe su česti jer dete ovog uzrasta još uči kako da prepozna i reguliše osećanja. Kada je umorno, gladno, preplavljeno utiscima ili mu je nešto zabranjeno, može reagovati intenzivnije nego što situacija odraslima deluje opravdano. U takvim trenucima duga objašnjenja i vikanje obično ne pomažu. Mnogo je korisnije ostati smiren, kratko imenovati emociju i postaviti jasnu granicu: „Znam da si ljut, ali neću dozvoliti da udaraš.“ Dete tako uči da su osećanja dozvoljena, ali da nije svako ponašanje prihvatljivo.
Roditelji često strahuju da će popustiti detetu ako pokažu razumevanje, ali empatija i doslednost nisu suprotnosti. Moguće je utešiti dete koje plače, a istovremeno ne promeniti odluku koju ste doneli. Predvidiva rutina, dovoljno sna, redovni obroci i upozorenje pre završetka igre mogu smanjiti broj napetih situacija. Važno je i da roditelji ne očekuju od dvogodišnjaka emocionalnu kontrolu kakvu imaju odrasli — sposobnost samoregulacije razvija se postepeno i zahteva mnogo vežbe, strpljenja i podrške.
Foto: Unsplash.com
Iako se naziv „strašne dve godine“ često koristi, ova faza ne počinje i ne završava se tačno na drugi rođendan. Kod neke dece izraženija je ranije, kod druge kasnije, a neka kroz nju prolaze uz relativno malo burnih reakcija. Ako su ispadi izuzetno intenzivni, dete često povređuje sebe ili druge, ili roditelji primećuju teškoće u govoru, komunikaciji i razvoju, savetovanje sa pedijatrom može pomoći da se utvrdi da li je potrebna dodatna podrška. „Strašne dve godine“ nisu dokaz da je dete bezobrazno niti da roditelji rade nešto pogrešno — to je period u kojem dete uči da bude svoja osoba, dok mu odrasli pomažu da razume gde se završavaju njegove želje, a počinju granice koje ga štite.
Autor: S.Paunović
