Plače čim je spustite, traži da je uzmete u naručje baš kada ste seli da odmorite i negoduje svaki put kada se udaljite? Mnogi roditelji u tim trenucima pomisle da beba tačno zna kako da dobije ono što želi. Međutim, razvojna psihologija otkriva važnu razliku između učenja kroz iskustvo i svesne manipulacije.
Kada beba zaplače, a smiri se čim je roditelj uzme, može izgledati kao da je pronašla savršen način da ostvari svoj cilj. Ipak, u prvim mesecima života dete nema razvijene kognitivne sposobnosti potrebne za složenu, namernu manipulaciju kakvu odrasli podrazumevaju. Plač je jedan od njegovih glavnih načina komunikacije: njime signalizira glad, umor, nelagodnost, potrebu za kontaktom ili preveliku količinu nadražaja. Beba može vremenom da nauči da određeni signali izazivaju određenu reakciju odraslih, ali to nije isto što i svesno smišljanje načina da nekoga kontroliše.
Ipak, to ne znači da bebe ne uče iz iskustva. Naprotiv, upravo kroz svakodnevne reakcije roditelja one postepeno upoznaju svet. Kada zaplaču i neko ih uteši, počinju da povezuju neprijatnost sa mogućnošću da dobiju pomoć. Takvo učenje predstavlja važan deo razvoja i ne treba ga mešati sa razmaženošću. Odgovaranje na bebine potrebe ne sprečava razvoj samostalnosti, već joj pomaže da vremenom izgradi osećaj sigurnosti. Sposobnost da se sama umiri razvija se postepeno i ne može se očekivati na isti način od novorođenčeta i od deteta koje je već prohodalo.
Zašto onda neki roditelji imaju osećaj da ih beba „nadmudruje“? Jedan od razloga jeste iscrpljenost. Kada danima nedostaje sna, kada plač postane nepredvidiv, a svaki pokušaj odmora se prekida, roditelju može delovati kao da dete namerno bira baš najnezgodniji trenutak da zatraži pažnju. U takvim okolnostima sasvim je moguće osetiti frustraciju, bespomoćnost ili krivicu zbog sopstvenih misli. Ta osećanja ne znače da je roditelj loš, već da mu je možda potrebna podrška, odmor i više pomoći u svakodnevnoj brizi.
Važno je razumeti da odgovaranje na svaki plač ne znači da roditelj mora neprekidno da nosi bebu ili da zanemari sopstvene potrebe. Moguće je proveriti da li je dete gladno, umorno ili mu je potrebna blizina, a zatim pronaći način da se i roditelj odmori. Kako dete raste, mogu se postepeno uvoditi predvidljive rutine, kratka odvajanja i prilike da u sigurnom okruženju istražuje svet. Kod starije dece, koja već bolje razumeju odnose i granice, roditelji mogu da postavljaju jasna i dosledna pravila, bez etiketiranja deteta kao manipulativnog. Cilj nije da se na svaki zahtev automatski odgovori potpunim ispunjavanjem želje, već da se prepozna potreba koja stoji iza ponašanja.
Foto: Pixabay.com
Možda je najveća greška u tome što ponašanje bebe posmatramo kroz logiku odraslih. Odrasla osoba može da ćuti kako bi kaznila partnera, da preuveliča problem kako bi dobila pažnju ili da namerno izazove osećaj krivice. Beba, međutim, još nema takve razvijene socijalne i emocionalne strategije. Njen plač nije dokaz da je naučila kako da upravlja roditeljima, već signal da joj je potrebna pomoć u svetu u kojem još ne ume samostalno da reguliše svoje stanje. Kada tu razliku razumemo, roditeljstvo ne postaje automatski lakše, ali postaje jasnije: iza ponašanja koje nas iscrpljuje često se ne krije loša namera, već potreba koju dete tek uči da izrazi.
Autor: S.Paunović
