Veza je počela kao i mnoge druge, uz obostranu privlačnost, želju i odluku da naprave korak dalje. Oboje su bili odrasli, oboje su pristali, ali je on kasnije počeo da joj prebacuje da su u intimne odnose ušli previše rano. Psihologija ovakvog ponašanja otvara važno pitanje: zašto neko pristane na nešto što želi, a onda za to kažnjava osobu sa kojom je to podelio?
Kada dvoje ljudi u ranim tridesetim započnu vezu, ne postoji univerzalni kalendar koji određuje kada je pravo vreme za intimnost. Neki parovi čekaju mesecima, drugi se prepuste privlačnosti već na prvom sastanku, a treći, kao u ovom slučaju, nakon dvadesetak dana veze. Ako su obe osobe punoletne, sposobne da donose odluke i na intimnost pristaju slobodno, bez pritiska i manipulacije, njihov izbor ne postaje pogrešan samo zato što se neko kasnije predomisli u vezi sa sopstvenim očekivanjima. Bliskost nije ispit na kojem postoji jedan tačan odgovor, niti broj dana provedenih u vezi pouzdano meri dubinu osećanja, ozbiljnost namera ili nečiju vrednost.
Problem nastaje kada muškarac koji je i sam želeo intimni odnos počne da partnerki prebacuje da su požurili, naročito ako se takve optužbe ponavljaju i služe tome da se ona oseća krivom. Važno je napraviti razliku između iskrenog preispitivanja i emocionalnog kažnjavanja. Čovek ima pravo da shvati da mu je potrebno više vremena, da poželi sporiji tempo u budućnosti ili da otvoreno kaže da se oseća ranjivo nakon što je odnos postao intimniji. Ali ima i odgovornost da preuzme svoj deo odluke. Ako je dobrovoljno učestvovao u nečemu što je želeo, nije pošteno da naknadno svu odgovornost prebaci na partnerku, kao da je ona sama donela odluku za oboje. Njegovo pravo da promeni mišljenje ne daje mu pravo da drugu osobu ponižava, posramljuje ili drži u stanju stalne krivice.
Ovakvo ponašanje može da postane toksično zato što intimnost pretvara iz zajedničkog iskustva u sredstvo za sticanje moći. Kada neko stalno ponavlja da je partnerka pogrešila, može da je navede da preispituje sopstveni karakter, da se stidi svoje seksualnosti i da ubuduće pokušava da zasluži prihvatanje tako što će se više prilagođavati njegovim pravilima. Posebno je problematično ako se ova tema pojavljuje tokom svađa, služi kao argument protiv nje ili se koristi da bi joj se dokazalo da nije dovoljno ozbiljna, dostojanstvena ili vredna poštovanja. Takav obrazac može da podseća na posramljivanje i emocionalnu manipulaciju, mada se ozbiljnost ponašanja procenjuje prema celokupnom obrascu, a ne samo prema jednoj rečenici. Partner koji želi zdrav odnos govori o svojim osećanjima i granicama; partner koji želi da kontroliše drugoga koristi osećanja kao polugu pritiska.
Još je važnije razumeti da se iza ovakvih prebacivanja ponekad kriju dvostruki standardi. Neki ljudi žele intimnost kada im ona odgovara, ali kasnije osobu sa kojom su bili intimni procenjuju prema pravilima koja sami nisu poštovali. Drugi se plaše vezivanja, ranjivosti ili mogućnosti da budu povređeni, pa sopstvenu nelagodu pretvaraju u optuživanje partnera. Postoje i oni koji kroz krivicu pokušavaju da uspostave nadmoć u vezi. Bez razgovora ne možemo pouzdano znati šta motiviše konkretnog muškarca, ali motiv ne briše posledice njegovog ponašanja. Ako odrasla osoba nije spremna da preuzme odgovornost za sopstvene odluke, to je važan pokazatelj emocionalne nezrelosti. A ako uz to uporno ponižava partnerku i odbija da sasluša kako se ona oseća, problem više nije pitanje tajminga, već poštovanja, odgovornosti i načina na koji razume partnerski odnos.
Foto: Pixabay.com
Zato je važno ne ostajati u vezi u kojoj se jedna dobrovoljna odluka pretvara u trajnu optužnicu. Ako se prebacivanja ponavljaju, treba jasno reći da je odluka bila zajednička i da razgovor o različitim očekivanjima jeste moguć, ali posramljivanje nije prihvatljivo. Zatim treba posmatrati reakciju: da li partner preuzima odgovornost, razume posledice svojih reči i menja ponašanje ili nastavlja da krivicu prebacuje na drugu stranu? Upravo tu se često vidi razlika između osobe koja je pogrešila i spremna je da to ispravi i osobe koja želi da zadrži pravo da povređuje bez posledica. Ako se obrazac nastavlja, ako se uz njega javljaju ponižavanje, kontrola, ucene ili strah od partnerove reakcije, udaljavanje iz takve veze može biti najzdravija odluka. Niko ne mora da ostane pored čoveka koji ga kažnjava zbog nečega u čemu je i sam dobrovoljno učestvovao.
Zrela ljubav ne zahteva da se neko beskonačno pravda zbog zajednički donete odluke; ona zahteva iskrenost, odgovornost i poštovanje — čak i kada se dvoje ljudi ne slažu oko svega.
Autor: S.Paunović
