Nije prestala da voli, nije zaboravila lepe trenutke i nije odjednom postala ravnodušna. Samo se umorila od toga da stalno pokušava, razume, popravlja i čeka da druga strana poželi isto. A najteži oproštaji nisu oni u kojima više nema ljubavi, već oni u kojima shvatimo da ljubav postoji, ali da odnos u kojem smo više ne može da nas učini srećnim.
Odlazak iz veze u kojoj smo nekoga iskreno zavoleli nikada nije jednostavan, naročito kada ne postoji jedan veliki razlog zbog kojeg bismo mogli da kažemo da je svemu došao kraj. Nema nužno klasične prevare, dramatične svađe ili trenutka nakon kojeg više ništa nije isto. Ponekad se samo godinama, mesecima ili nedeljama gomila osećaj da nešto nedostaje, da razgovori ne vode nikuda i da se iste potrebe iznova objašnjavaju. Osoba koja razmišlja o odlasku često se dugo preispituje, daje još jednu šansu i pokušava da pronađe opravdanje za partnerovo ponašanje. Seća se svega lepog, veruje u ono što bi veza mogla da postane i pita se da li odustaje prerano. A onda shvati da više nije problem u tome što ne ume da voli, već u tome što se u toj ljubavi sve češće oseća usamljeno.
Posebno boli kada shvatiš da si u odnosu stalno prisutan, dok je druga osoba tu samo onda kada njoj odgovara. Ti pokrećeš razgovore, pokušavaš da rešavaš probleme, planiraš zajedničko vreme, vraćaš bliskost nakon svađe i razmišljaš o tome kako da vam bude bolje. Partner se možda povremeno potrudi, pokaže nežnost, izgovori prave reči ili napravi promenu koja ti vrati nadu. Upravo zbog tih trenutaka nije lako otići. Oni te podsete na ono što voliš i ubede te da možda ipak postoji budućnost kakvu želiš. Međutim, odnos ne može dugoročno da počiva na povremenim naletima pažnje jedne osobe i neprekidnom ulaganju druge. Nije poenta da partneri svakog dana daju isto, jer svako ima svoje teške periode, obaveze i načine na koje pokazuje ljubav. Poenta je da se oboje osećaju odgovornim za vezu i da trud ne postoji samo kada jedna strana zapreti odlaskom ili više ne može da izdrži.
Najveća unutrašnja borba nastaje kada shvatiš da voliš osobu kakva ona jeste u lepim trenucima, ali da ti svakodnevica s njom više ne pruža ono što ti je potrebno. Tada počinješ da se pitaš da li tražiš previše, da li bi trebalo da budeš strpljivija ili da prihvatiš da ljubav ne izgleda uvek onako kako si zamišljala. Ali želeti doslednost, uzajamnost, pažnju i osećaj da nisi jedina osoba koja brine o budućnosti veze nije isto što i očekivati savršenstvo. Niko ne može stalno da bude dostupan, raspoložen i spreman da rešava svaki problem, ali postoji razlika između partnera koji prolazi kroz težak period i partnera koji te navikava na to da se za osnovne stvari u odnosu stalno iznova boriš. Kada dugo pokušavaš da objasniš šta te boli, počneš da gubiš spontanost. Više ne uživaš u bliskosti jer se pitaš koliko će trajati, niti se raduješ obećanjima jer si već naučila da ih ne prati uvek promena i upravo tada možeš da shvatiš da te veza više ne ispunjava, iako ljubav nije nestala.
Reći zbogom u takvom trenutku znači odreći se ne samo osobe već i budućnosti koju si zamišljala s njom. Odlaziš i od zajedničkih planova, malih rituala, poznatog glasa, poruka koje si čekala i nade da ćete jednog dana konačno pronaći način da budete srećni zajedno. Zato odlazak često ne donosi trenutno olakšanje. Moguće je da ćeš nedostajati sebi u toj vezi, da ćeš poželeti da se vratiš kada te preplave lepe uspomene i da ćeš se pitati da li si mogla još malo da sačekaš. To ne znači automatski da si donela pogrešnu odluku. Tuga je prirodan deo gubitka nečega što ti je bilo važno, čak i kada znaš da više nisi bila srećna. Umesto da odluku meriš samo po tome koliko ti neko nedostaje, pokušaj da se setiš kako si se osećala dok si bila u tom odnosu, koliko si puta morala da potisneš sopstvene potrebe i da li si zaista imala partnera ili si uglavnom imala nadu da će on to tek postati.
Foto: Unsplash.com
Možda je najteže prihvatiti da ljubav nije uvek dovoljna da bi dvoje ljudi mogli da izgrade odnos u kojem su oboje ispunjeni. Možeš nekoga voleti, razumeti njegove slabosti, ceniti sve što ste prošli i istovremeno znati da više ne želiš da živiš od povremenih trenutaka bliskosti. Odlazak ne mora da bude kazna, osveta niti pokušaj da nekoga nateraš da se promeni. Ponekad je to jednostavno priznanje da ne možeš umesto druge osobe da želiš, gradiš i održavaš vezu. Ako postoji obostrana spremnost da se stvari menjaju, odnos može dobiti novu šansu, ali ta spremnost mora da se vidi kroz dosledne postupke, a ne samo kroz strah od gubitka. A ako toga nema, imaš pravo da odeš čak i kada ti srce još nije spremno. Jer ne moraš da prestaneš da voliš nekoga da bi shvatila da više ne možeš da budeš srećna s njim. Ponekad je najteži oblik ljubavi prema sebi upravo odluka da se okreneš i odeš, ne zato što ti više nije stalo, već zato što si konačno shvatila da i ti zaslužuješ odnos u kojem ne moraš stalno da se boriš da bi se osećala voljeno.
Autor: S.Paunović
