Povišen ton, demonstrativni odlazak iz stana i pretnje raskidom nisu rešavanje problema, već obrasci ponašanja koji mogu da pretvore ljubav u prostor stalnog opreza. Najopasnije je kada osoba počne da se plaši da izgovori ono što oseća, jer unapred zna kakva je kazna čeka.
U zdravom partnerskom odnosu problem ne bi trebalo da bude povod za borbu protiv onoga ko ga iznosi. Ipak, postoje veze u kojima jedan partner svaki pokušaj iskrenog razgovora doživljava kao napad na sebe. Umesto da sasluša šta drugoj strani smeta, on postaje defanzivan, podiže ton, prebacuje odgovornost, napušta zajednički prostor ili čak poteže pretnju raskidom. Tako se tema zbog koje je razgovor započet potpuno izgubi, a u prvi plan dolazi emocionalna reakcija onoga kome je problem saopšten. Osoba koja je samo želela da bude saslušana odjednom se nalazi u poziciji da mora da se pravda, smiruje partnera i uverava ga da nije imala lošu nameru.
Posebno je zanimljivo to što partner koji se ovako ponaša često uopšte ne prepoznaje sopstveni obrazac. U njegovoj glavi, odlazak iz stana možda predstavlja način da se zaštiti od konflikta, povišen ton doživljava kao odbranu, a pretnju raskidom kao spontanu reakciju u afektu. Međutim, namera i posledica nisu isto. Čak i kada neko nema svesnu nameru da manipuliše, ponavljanje ovakvih reakcija može proizvesti ozbiljan efekat: druga osoba počinje da povezuje iskrenost sa neprijatnošću, a izražavanje sopstvenih potreba sa rizikom da izgubi odnos. Vremenom više ne razmišlja kako da reši problem, već kako da ga saopšti tako da ne izazove partnerovu eksploziju.
A onda nastupa možda najopasnija faza takvog odnosa – autocenzura. Osoba počinje da bira reči, odustaje od pojedinih tema, prećutkuje razočaranja i u glavi unapred vodi razgovore koji se nikada neće dogoditi. Pita se da li je pravi trenutak, da li je partner umoran, nervozan, pod stresom i da li će ono što želi da kaže ponovo izazvati svađu. Tako nastaje paradoks: što više pokušava da sačuva mir u vezi, to više gubi mogućnost da u njoj bude autentična. Mir koji zavisi od toga da jedna osoba ne govori o onome što je boli nije stvarni mir, već privremeno odsustvo konflikta.
Važno je razumeti i razliku između zdrave potrebe za pauzom tokom svađe i emocionalnog kažnjavanja povlačenjem. Svako ima pravo da kaže da trenutno nije sposoban za razgovor, da mu treba vreme da se smiri i da želi da nastavi komunikaciju kasnije. Ali postoji ogromna razlika između rečenice: „Previše sam uznemiren, hajde da razgovaramo za sat vremena“ i demonstrativnog odlaska uz poruku da je odnos završen. Prvo je pokušaj regulacije emocija, drugo može postati način zastrašivanja i izbegavanja odgovornosti. Još veći problem nastaje kada se pretnja raskidom koristi toliko često da druga strana počne da pristaje na sve samo da bi sprečila napuštanje.
Foto: Pexels.com
Možda je najvažnije pitanje koje bi osoba sklona ovakvim reakcijama trebalo sebi da postavi: da li zaista želim da rešim problem ili samo želim da prestane neprijatnost koju osećam kada čujem da sam nekoga povredio? Sposobnost da saslušamo nešto što nam se ne dopada jedan je od najvažnijih pokazatelja emocionalne zrelosti. Niko ne mora da bude savršen partner, ali svako mora biti spreman da preispita ponašanje koje drugu osobu čini nesigurnom. A onaj ko se neprestano plaši da izgovori svoju istinu trebalo bi da zna da nije previše zahtevan samo zato što želi razgovor bez straha. Veza u kojoj je raskid stalno oružje u raspravi možda opstaje formalno, ali poverenje u njoj polako nestaje.
Autor: S.Paunović
