Navikli smo na nečiju dobrotu, pažnju i stabilnost toliko da zaboravimo da ništa od toga nije nešto što se podrazumeva. A onda, dok prijatelju prepričavamo neku sasvim običnu situaciju iz veze, odjednom shvatimo da pored sebe imamo osobu kakvu mnogi priželjkuju.
Postoji jedan zanimljiv fenomen u dugim vezama: što nam je neko bliži, to manje primećujemo neke njegove kvalitete. Partnerova pažnja postaje svakodnevica, njegova podrška nešto što se očekuje, a njegova spremnost da nas razume gotovo nevidljiv deo zajedničkog života. Ne zato što smo nužno nezahvalni, već zato što se ljudski um brzo adaptira na ono što se ponavlja. Ono što nas je nekada oduševljavalo, vremenom postane deo poznatog pejzaža.
A onda se dogodi sasvim običan razgovor sa prijateljem. Prepričavamo kako nas je partner sačekao kada nam je bio težak dan, kako je reagovao kada smo pogrešili, kako nas podržava u našim ambicijama ili kako nikada ne koristi naše slabosti protiv nas. I dok izgovaramo te rečenice, počinjemo drugačije da čujemo sopstvene reči. Odjednom shvatamo da ne opisujemo nešto što se podrazumeva, već osobine koje čine jednu zaista kvalitetnu osobu.
Posebno je zanimljivo kada prijatelj ne reaguje na našu priču onako kako smo očekivali. Možda kaže: „Znaš li koliko je retko imati nekoga ko tako razgovara sa tobom?“ ili „Mnogi bi želeli da imaju takvu podršku.“ Njegova reakcija nas na trenutak izmesti iz sopstvene svakodnevice. Dobijamo priliku da svoju vezu pogledamo očima nekoga ko nije navikao na partnerove gestove i ne podrazumeva ih. Ponekad nam upravo ta spoljašnja perspektiva vrati osećaj zahvalnosti koji smo negde usput izgubili.
To ne znači da treba da idealizujemo partnera ili zanemarujemo probleme samo zato što ima mnogo dobrih osobina. Svaka veza ima svoje nesuglasice, frustracije i neispunjena očekivanja. Međutim, postoji velika razlika između toga da primećujemo ono što nam nedostaje i toga da potpuno prestanemo da primećujemo ono što već imamo. Kada se fokus stalno zadržava na manama, čak i kvalitetan odnos može početi da nam izgleda kao niz nedostataka. Zahvalnost nam pomaže da vratimo ravnotežu i sagledamo celinu.
Foto: Unsplash.com
Možda je najveća zamka bliskosti upravo u tome što počnemo da verujemo da će ono lepo uvek biti tu, bez obzira na to koliko ga primećujemo. Zaboravljamo da je nečija strpljivost izbor, da je emocionalna dostupnost trud, da je poštovanje odluka koja se svakodnevno potvrđuje. Partner koji nas ne ponižava kada smo ranjivi, koji se raduje našim uspesima i koji ne pretvara svaku nesuglasicu u borbu za prevlast ne radi nešto što se u odnosu automatski podrazumeva. On gradi atmosferu sigurnosti u kojoj ljubav može da traje.
Zato bi možda trebalo češće da pričamo o partnerovim dobrim osobinama, ne samo onda kada se nekome žalimo na vezu. Ne da bismo se hvalili, već da bismo sebe podsetili šta cenimo. Jer ponekad tek kada naglas izgovorimo koliko je neko pažljiv, pouzdan, stabilan i dobar prema nama, shvatimo koliko smo se navikli na sopstvenu sreću. Najlepši trenutak nije kada prijatelj potvrdi da imamo kvalitetnog partnera, već kada se vratimo kući i odlučimo da mu to konačno kažemo.
Autor: S.Paunović
