AKTUELNO

Novinar Ivan Radovanović u svojoj kolumni oštro je osudio napade na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Postoji, u Tarantinovom Đangu, ona sjajna scena, na samom kraju, kada se suočavaju Đango i onaj crni sluga, pokvarenjak, kojeg igra Samjuel L. Džekson. I sluga, koji, inače, ceo film, hramlje, pogrbljen, i oslanja se na štap, odjednom krene da se uspravlja, baca štap, hoda normalno, i preteći izgovara: 

“Izračunao sam da si ispalio svih šest metaka”.

A Đango, stojeći na galeriji, odgovara:

“A ja sam izračunao da imam dva revolvera”.

I onda vadi drugi pištolj ispod sakoa i sređuje zlikovca, gađajući ga baš u lažljive noge.

I sada, ako me pitate kakve to veze ima sa upravo završenim ''Vladaocem'', a pošteno sam ga odgledao, evo, odmah da vam objasnim.

To je sledeća scena koju ćemo da gledamo.

Pošto je Vladaocem nesrećna opozicija upravo to probala da uradi, ono što Semjuelu L. Džeksonu nije uspelo.

Da se uspravi, saopšti Vučiću da ga je provalila, da zna, kao, sve o njemu, da je on za nju, što bi na Divljem Zapadu rekli “piece of cake”, da je vrlo dobro izračunala kako je svu municiju ispucao, pa je sada, valjda na nju red.

I sada ja samo čekam da ovaj posegne rukom ispod sakoa, i mirno im saopšti: “Izvinite, ali ja sam izračunao i ovo. A vi?”

Pošto je on, i to su ovi koji su hteli da mu nalepe etiketu Vladaoca, to jeste “đavolovog pomoćnika”, ponovo propustili da primete, za sve njih, ipak, Đango.

I to je moj osnovni utisak posle sagladavanje dva mučno duga dela nesrećnog serijala. Đango puca prvi (tako se zvao jedan od filmova koji su inspirisali Tarantina), a vi, braćo, slobodno nastavite da seirite.

Jedino što mislim da to seirenje ipak bolje da se dešava na tviteru, pošto su glave autora Vladaoca odavno naštelovane na dvesta i kusur karaktera, i svaka duža forma im predstavlja problem.

Pa onda pokušaju da i emisiju popune parolama, transparentima, izjavama, doskočicama, koje izgovaraju odabrani gosti, a od kojih svaka ima upravo tu negde, oko dve stotine karaktera, ne više. 

I onda se, u tih dvesta i nešto slovnih znakova, gosti plaše, kukaju, mudruju, žale, likuju kad kao nešto otkriju, ili isto tako kao pogode, zapanje se njegovom izbornom pobedom, oduševe kada ga spopadnu da laže, i tako ukrug. Jedan tv tviteraš za drugim, parola stiže parolu, 280 karaktera menja 280 karaktera, a između, u onoj dužoj formi, narator plače nad sudbinom Srbije.  

Još kada se tome doda njihova ubeđenost, i autora i tv tviteraša, da smo mi krivi što je Vučić na vlasti, i da takvog, koji je, kako su lepo rekli  -ludak i budala, pa još i radi, upravo i zaslužujemo, o emisiji i nema bog zna šta više da se kaže.

Osim da je valjda trebalo, istovremeno, da pokaže da su oni u njoj pametni, da smo mi ostali glupi, i da posluži da nas ti pametni, parolama, prevaspitaju.

Pa da, kada Vučić pomene eugeniku, mi znamo šta to znači, pošto nam je, u emisiji, zamereno da ni to ne znamo.

To se zove briga za zabludelo društvo, nema šta. U “Vrlom novom svetu”, Oldusa Hakslija, patentiran je i način. Zvao se hipnopedija, i bio dosta prost. Dok spavaš, puštaju ti parole, razne istine, i to nebrojeno puta, te ih ti, u snu, i naučiš, i prihvatiš, a onda i primeniš.

Što vodi ka tome da svi, ubuduće, ima da spavamo pored televizora, i N1, sa koje nam, u san, ulazi: “Vučić psihopata”, “Vučić lažov”, “Vučić huligan”, “Vučić ludak i budala, pa još i radi”, “Vučić peder”... i to onoliko dugo dok u to ne poverujemo, totalno.

Jedino što su autori ove twitter hipnopedije zaboravili je to da su takvi eksperimenti opasni, da ljudi nisu podeljeni kao u Hakslijevom izmaštanom svetu na pametne alfe i glupe ipsilone, i da znaju, kada ih lažeš, foliraš i praviš ih na budale, da ozbiljno popizde i pozovu Đanga.

A onda on kaže: “A da li ste izračunali ovo, što sam ja izračunao”. I raspali.

Pa ih ponovo resetuje na fabričko podešavanje, i vrati na ono što i jesu - isfolirane žrtve, koje lažno hramlju.

Pošto Đango jeste ono što narod hoće. I to ne zato što je glup. Nego zato što vas je provalio.

#Ivan Radovanović

'