Književnik i kolumnista Svetislav Basara je u svom autorskom tekstu istakao da su danas ćaciji isto što su i '45. bili neprijatelji naroda, reakcionari, saradniciokupatora, a u periodu '68-71. tehnomenaderi i anarholiberali.
U kolumni „Mitomanska većina“, Svetislav Basara koristi svoju prepoznatljivu ironiju da opiše kako se danas u Srbiji etiketira slobodnomisleći čovek. Dovoljno je, piše on, da kažeš nešto kritički, nešto što ne prija "antićaćevskom lobiju", i odmah postaneš „ćaći“. I to nije samo njegova teza – to je realnost mnogih koji pokušavaju da misle drugačije.
„Ono što su, dakle, ‘45. bili neprijatelji naroda, reakcionari, saradnici okupatora... to su 2025. ćaćići“, piše Basara, ukazujući kako se uvek mora imati unutrašnji neprijatelj – nova meta za javni linč“.
Međutim, upravo zbog tog efekta generalizacije postavlja se pitanje: ko su stvarno ti „ćaćiji“? Jer među onima koji se danas kvalifikuju kao takvi često su studenti koji ništa ne viču, ne blokiraju fakultete, ne maltretiraju druge – već jednostavno žele da uče. Oni koji dolaze na predavanja, pišu radove, spremaju ispite – u tišini. Ali baš oni postaju sumnjivi jer ne učestvuju u „zvanično prihvaćenoj“ pobuni.
Paradoks je što oni koji remete nastavu, sprečavaju druge da se obrazuju, često ostaju izvan svake kritike. O njima se ne piše ni kao o „ćaćijima“, ni kao o problemu. Ćutanje o jednoj strani, a ironizovanje one druge – otvara prostor za nepravdu.
Basara ovu pojavu vidi i pakuje u svoj prepoznatljiv humor, čak priznaje da bi i sam nosio majicu sa natpisom „Ja sam ćaći“. To govori da razume apsurd trenutka. Ali važno je i dalje pitati: da li znamo koga zapravo žigošemo, a koga previđamo?
„I da vam nešto kažem: samo da Visoko Mesto nije obuklo majicu na kojoj piše “I ja sam ćaći”, i ja bih napravio takvu majicu, iz istog razloga zbog koga sam davnih godina, usred pomame za serijom “Tvin Piks”, zamolio druga sito-štampara da mi na duks odštampa priznanje “Ja sam ubio Loru Palmer“.
Autor: D.B.
