Činjenica da je odbila da učestvuje u progonu srpskih oficira i vojnika po nalogu vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac i bivšeg američkog ambasadora Kristofera Hila, tužiteljku Snežanu Stanojković je dovelo u poziciju da postane direktna meta, kako unutar odmetnutog tužilačkog sistema, tako i zapadnih medija pod njihovom kontrolom.
Tužiteljka Snežana Stanojković, koja se do 2017. godine nalazila na mestu vršioca funkcije glavnog tužioca specijalnog tužilaštva za ratne zločine, našla se na frontalnom udaru zapadnih medija, i to baš u momentu kada se u okviru Tužilaštva za ratne zločine vodi borba za kontrolu nad institucijom koja je ključna da se zapadna teza o Srbiji kao genocidnoj naciji po svaku cenu usvoji, a svaki srpski vojnik proglasi ratnim zločincem. Taj narativ je već odavno politički postavljen van granica Srbije, ali se od ovdašnjih pravosudnih organa očekuje da ga legalizuju, formalizuju i operativno sprovode kroz optužnice, postupke i javno obeležavanje pojedinaca.
Baš iz tog razloga, prisustvo tužiteljke koja nije pod direktnom kontrolom Zagorke Dolovac i koja se u svom radu do sada držala zakonskih okvira i jasne procedure, predstavlja najveću prepreku u realizaciji ovih spoljnonopolitičkih interesa.
Tužiteljka Stanojković funkciju nije dobila kao rezultat političkog dogovora, već kao tužilac sa redovnim profesionalnim razvojem unutar sistema, bez skandala, bez javnog samopromovisanja ili lične lojalnosti strukturama moći Zagorke Dolovac. Za razliku od većine tužilaca koji su pod njenom kontrolom, a koji su na mesta šefova tužilaštava dolazili bez dana radnog staža u tužilaštvu, ali sa članskom kartom koalicionog partnera prethodnog režima.
Optužbe koje se ovih dana pojavljuju u medijima bliskim vrhu tužilaštva iznešene bez ikakvih dokaza, zasnovane na anonimnim izvorima i pažljivo plasiranim tezama, služe za jeftinu ali agresivnu i koordinisanu akciju diskreditacije. Nije prvi put da se takav model koristi, ali se u ovom slučaju otvoreno koristi kao instrument za uklanjanje kadrova koji nisu unapred provereni i usaglašeni sa zahtevima koji dolaze iz Brisela.
Istovetan pristup korišćen je nedavno i u medijskom napadu na Više javno tužilaštvo u Beogradu, koje se našlo u epicentru izmišljene „špijunske afere“, u kojoj su dvojica stranih državljana uhapšena po poternici Sjedinjenih Američkih Država, ali se u javnosti, suprotno zvaničnim dokumentima, pojavila tvrdnja da je reč o „špijunima“.
Istovremeno, Zagorka Dolovac i njena struktura nikada nisu ponudili odgovore na najvažnija pitanja, pre svega u aferi koja i dalje traje a u kojoj direktno učestvuju njeni najbliži saradnici i to po njenim uputima, poput slučaja pada nadstrešnice u Novom Sadu, u kojem je stradalo šesnaestoro ljudi. Upravo u tom predmetu, Dolovac je naložila da se dvojica glavnih osumnjičenih potpuno izostave iz postupka, zbog čega javnost i dalje nema odgovore a država je mesecima bila na ivici građanskog rata.
Sa druge strane, u kampanji usmerenoj protiv Snežane Stanojković, sve se odvija suprotno tim principima. Tužiteljka je, bez utvrđenih činjenica i bez pravnog osnova, već unapred predstavljena kao kriva, bez obzira na odsustvo ikakve institucionalne reakcije u smislu zvaničnih postupaka ili interne kontrole. Ovakvim medijskim navodima se ne napada samo ona kao pojedinac, već se poništava ideja nezavisnog i stručno utemeljenog tužilaštva.
Iako se javno ne pominju imena, nije teško naslutiti da se priprema teren za dovođenje novog tužioca koji će biti u skladu sa očekivanjima određenih krugova iz međunarodne zajednice, pre svega onih koji od Srbije traže nastavak prakse selektivnog procesuiranja i potvrdu narativa u kome se ne traži pravda za sve žrtve, već samo za one politički podobne. Takav pristup već je primenjivan u vreme Bruna Vekarića i drugih sličnih kadrova, koji su svojim javnim nastupima i delovanjem otvoreno sledili liniju krivice koja se nije zasnivala na dokazima, već na principu gde je Srbija jedini krivac za sva dešavanja i ratove tokom devedesetih godina.
Autor: Pink.rs
