Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Najava predsednika Vučića o promeni toka reke Ibar izazvala je burne reakcije, kako domaće, tako i strane. Najava šefa države tumači se kao eskalacija, a iz EU se šalje poruka da takvi postupci ne mogu doprineti normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Istovremeno, dok se ukazuje da se tok reke Ibar ne može menjati, kosovske vlasti na terenu preduzimaju sve da promene etničku strukturu.
Prema daljoj analizi, ova nevojna eskalacija predsednika Vučića poželjna je nakon godina strateškog strpljenja. Vučić ne preti vojnim akcijama, ne preti napadima i odmazdama, već na indirektan način šalje jasnu poruku da se teror više ne može tolerisati. Vučić traži od međunarodnih aktera da zavedu red i povrate osećaj sigurnosti među kosovskim Srbima. Vučićeva najava je ozbiljna, ali i vremenski zahtevna, čime jasno ostavlja prostora za reakciju međunarodne zajednice. Srbija nema interes da menja status quo, već nastoji da svim raspoloživim sredstvima osigura bezbednu svakodnevicu etničkih Srba.
Status Srba garantovan je Poveljom OUN, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, rezolucijama Saveta bezbednosti, Briselskim sporazumom, Vašingtonskim sporazumom i Francusko-nemačkim planom. Sa druge strane, kosovske vlasti kao ulog u svojim pregovorima sa Srbijom koriste status i bezbednost Srba. Ljudska prava su neodvojiva i ne mogu biti predmet pregovaračke taktike u cilju promene situacije na terenu. Pitanje Zajednice srpskih opština nije uslovljeno brojem Srba, nego njihovim statusom – ljudskim, verskim i građanskim pravima, kao i reprezentativnošću kakvu poznaje evropska praksa.
Srbi, kao i svi ostali, imaju pravo da učestvuju u organizaciji svog svakodnevnog života kroz demokratske institucije. Istovremeno, bezbednost i ljudska prava Srba ne mogu biti predmet osvete ili odmazde za počinjene zločine na Kosovu. Nisu svi Srbi, kao što nisu ni svi Albanci, činili ratne zločine, i po tom pitanju međunarodna zajednica se vodi kriterijumima individualne i direktne, odnosno komandne odgovornosti. Obruč oko Prištine se steže. Duhovni savetnik predsednika SAD, Mark Berns, obišao je Kosovo sa srpskim patrijarhom. Duhovna diplomatija je od izuzetne važnosti za sadašnju administraciju SAD, naročito u kontekstu zaštite hrišćanskih zajednica. To je izuzetno učinkovit potez, pa bi prirodno bilo u narednom periodu organizovati posete evangelističkih udruženja iz SAD. Možda bi valjalo čak oformiti i evangelističku organizaciju sa ciljevima posvećenim stanju na Kosovu.
Povratak Srba u institucije i dalje je pod opstrukcijom. To je još jedan dokaz da se nikada ne treba odricati dostignutih prava kao vida protesta, jer se događaji odvijaju paralelno. Izlazak iz institucija međunarodna zajednica je protumačila kao preveliki pokeraški ulog i odlučila je da ne reaguje na „blef“. Status Srba, Zajednica opština sa srpskom većinom, ekonomske veze i očuvanje verskih sloboda jesu prioriteti. Započete istrage o ratnim zločinima ne smeju biti lov na veštice.
Svaka identifikacija, iskopavanje i istraga masovne grobnice moraju biti transparentne, uz punu uključenost svih strana. Odnos prema potencijalno osumnjičenima mora biti zakonit, a ukoliko to nije moguće, treba uključiti EULEX po pitanju sprovođenja istraga koje neće rezultovati iznuđenim priznanjima i pretnjama. Srbija sa svoje strane takođe treba da se uključi u istrage, jer je u našem interesu da odgovaraju svi – i Srbi i Albanci. Pitanje lokaliteta na kojima su stradali Srbi mora biti jednako tretirano i zaštićeno od kompromitacije dokaza. Kosovu se mora jasno saopštiti da se neće tolerisati manipulacija i da mora postupati po zahtevima Srbije kada je reč o lokacijama tajnih grobnica gde su Srbi ubijeni. U atmosferi doslovnog straha, ostvarenje pravde ne može biti izgovor za albanski nacionalistički naboj po kome su svi Srbi krivci.
Za kraj, važna je promena pristupa. Gledano spolja, odsustvo parlamentarne diplomatije i izolacija od zapadnih institucija pokazaće se kao slabost u ovom trenutku. Poslanički saziv oskudeva u direktnim vezama sa vladajućim političkim strankama koje čine vlast širom Evrope. Ne investira se u kontakte, posete i razmenu mišljenja, a stanje je dodatno pogoršano u odnosima sa samim Evropskim parlamentom. Sve su to adrese od kojih zavise gorepobrojana pitanja. Mora se stvoriti atmosfera u kojoj će se čuti činjenice i pozicija Srbije. Umesto toga, imamo prenaglašene kontakte sa NR Kinom i posete koje prevazilaze nivo uobičajenih odnosa, dok sa onima od kojih zavisimo i koji imaju efektivnu ulogu kontakte ne održavamo na nivou na kom bi trebalo.
Stvara se prostor za manipulaciju u odsustvu direktnog kontakta. Trenutno stanje na Kosovu nije proizvod Zapada, već spleta okolnosti i pogrešnih političkih odluka iz devedesetih godina. I nakon svega, Srbija je u igri. Zaboravlja se da su ovo pregovori o normalizaciji odnosa, a ne o priznanju; zaboravlja se da pet članica EU ne priznaje Kosovo. Dokle god je tako, treba koristiti prostor i vreme koji su nam dati. Mnogo je značajnije to što postoje članice EU i NATO koje ne priznaju Kosovo, nego da li to čine problematične države poput Rusije. Šta Rusija misli o Kosovu apsolutno je irelevantno dok god ima svoje diplomatsko predstavništvo u „Republici Kosovo“, kako stoji u dokumentu MSP Rusije. Iz pozicije Srbije, trenutni status Kosova je u fazi normalizacije, a Srbija je ravnopravan akter isključivo zbog procesa EU integracija.
Ovaj proces nam daje poziciju na osnovu koje je izborena Zajednica opština sa srpskom većinom. Da nema procesa EU integracija, u potpunosti bi bilo irelevantno šta Srbija ima da kaže, jer je „presuda“ doneta Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti OUN. Dokle god smo na evropskom putu, imaćemo sagovornike koji žele da i Srbija bude uspešna evropska država. Sa naše strane potrebno je mnogo više aktivnosti, promena načina razmišljanja u odnosima sa Zapadom, aktivna parlamentarna diplomatija i izgradnja ličnih veza i kontakata. Distanciranje od Rusije u našem je interesu – mora da postoji otklon koji je posledica realnosti, a ne nečijih želja. Susreti ne treba da budu poligon za „mitingovanje“, već proračunata aktivnost koja se odvija u potpunoj situacionoj svesnosti. Pitanje je koliko je poruka ili poziva srpskih parlamentaraca upućeno kolegama širom evropskih prestonica nakon poslednjih zbivanja na Kosovu?
