Ljiljana Pekić je, nažalost, preminula. Bila je rođena Beograđanka i supruga književnog velikana Borislava Pekića, provela je sa njim tri i po decenije. Njena priča je hronika jednog vremena, od predratnog građanskog blagostanja, preko surovih posleratnih progona, do mirnog, ali plodnog života u emigraciji.
Ljiljana Pekić, devojačko Glišić, rođena je 1932. godine u srcu Beograda. Njeno rano detinjstvo bilo je obeleženo udobnošću i strogim građanskim vaspitanjem. Otac Dušan Glišić bio je uspešan građevinski preduzetnik, a majka Nadežda, sestra čuvenog Milana Stojadinovića, bila je pravnica.
„Živeli smo veoma udobno u prostranom stanu u Krunskoj ulici. Zahvaljujući guvernanti iz Austrije, mi deca nemački smo naučili kad i srpski. Bila sam mirna i povučena devojčica, pomalo sanjalica, ali sam volela društvo. Vaspitavani smo veoma strogo. Imali smo dužnosti i obaveze koje je trebalo da obavljamo. Recimo, morala sam svakodnevno da istresam prašinu sa svojih 20 lutaka. Roditelji su dosta putovali i donosili nam divne poklone iz Pariza, Londona, Rima… Uvek su to bile božanstvene haljine i interesantne igračke.“
Posebno mesto u njenim sećanjima zauzimaju posete ujaku, tadašnjem predsedniku Vlade:
„Često smo odlazili u njegovu vilu na Senjaku. Imao je ogromnu baštu sa teniskim terenom i bazenom. Za nas decu bio je to pravi mali raj. Obožavali smo okupljanja za Uskrs i Božić.“
Blagostanje nestaje sa Drugim svetskim ratom. Ujak Milan odlazi u internaciju, a kasnije u Argentinu. Zbog bombardovanja Beograda 1944. godine, porodica beži u Aleksandrovac kod Požarevca.
„Rat koji je tutnjao tamo nismo ni osećali. Uglavnom sam imala dosta slobodnog vremena, koje sam ubijala čitajući. Sa samo 12 godina pročitala sam celog Balzaka. U Aleksandrovcu smo ostali do oktobra 1944.“
Međutim, prava tragedija nastupa po dolasku novih vlasti. Iako je Ljiljanin otac Dušan verovao da nije kriv jer je bio "samo" tehnički direktor lista "Vreme" i zeta Milana Stojadinovića, sudbina mu je bila namenjena na crnoj listi. Odveli su ga u zatvor, a majka Nadežda uzalud ga je tražila po podrumima i privatnim kućama pretvorenim u kazamate.
„Kad je Nadežda konačno uspela da sazna gde joj se suprug nalazi, već je bilo kasno. Dali su joj samo njegov sat i burmu, rekavši da više ne dolazi. Na spisku 105 streljanih, objavljenom u Politici i Borbi, nalazilo se njegovo ime.“
Nakon pogubljenja oca, usledilo je izbacivanje iz stana i decenija bede.
„Gubitak obožavnog oca me je porazio. Srušio se ceo moj svet i teško sam se od toga oporavljala. Majka, zbog svog porekla, nije mogla da dobije posao čitavih deset godina. Sa perfektnim znanjem francuskog i diplomom pravnika konkurisala je nebrojeno puta na raznim mestima, ali kad god je stizala njena 'karakteristika' sa porodičnim detaljima, bivala je odbijena. Živeli smo vrlo teško. Mama je nekoliko godina štrikala za preduzeće 'Majka i dete'. Imala je normu koju je morala da ispuni svakog meseca, a s obzirom na to da je posao radila kod kuće, svi smo joj pomagali.“
Ljiljana upisuje arhitekturu, gde uživa u staroj beogradskoj školi profesora koji su studente oslovljavali sa "gospođice". Diplomirala je 1957. godine. Borislava Pekića je poznavala iz viđenja još iz gimnazijskih dana, ali ljubav se rodila iz dugog drugarstva u kultnoj kafani "Trandafilović".
„Sa Pekićem sam se prvo intenzivno družila. Skoro svakodnevno smo odlazili kod 'Trandafilovića'. To nam je bila druga kuća. Nikad nismo imali puno para, tako da smo zajednički plaćali ono malo pića što bismo pili, sedeći do duboko u noć. Voleli smo da šetamo Knez Mihailovom, da boravimo na Adi Ciganliji.“
Venčali su se 1958. godine. O njihovom odnosu Ljiljana kaže:
„Od prvog susreta me je osvojio inteligencijom, idejama i stavom. Mislim da je najznačajniji trenutak u mom životu bio onaj kada sam odlučila da on bude moj muž. Drugi je rođenja naše kćerke Aleksandre 1959. Niko nije mogao sa Pekićem da se uporedi. Imali smo veoma skladan život. Poštovala sam njegovo vreme pisanja, a on bi mi uvek pričao šta radi, čitao mi je delove napisanih tekstova, diskutovali smo o onome što ga muči. Ja sam bila njegov prvi čitalac.“
Iako je Pekić postao cenjen pisac i dobitnik NIN-ove nagrade za "Hodočašće Arsenija Njegovana", režim ga je stalno pritiskao zbog disidentskih stavova. Ljiljana je bila ta koja je inicirala odlazak.
„Videla sam da život u Beogradu, druženja i učestvovanja u mnogim događajima ometaju njegov rad, pa sam mu predložila da odemo odavde.“
Put nije bio lak - država mu je oduzela pasoš na godinu dana, pa je Ljiljana u London otišla prva sa ćerkom, čekajući ga. Kada su se konačno spojili, usledile su 22 plodne godine. Njihov dom postao je utočište za srpsku intelektualnu elitu poput Danila Kiša, Mihiza, Filipa Davida i Dobrice Ćosića.
„Tamo smo proveli divne 22 godine. Imala sam posao koji sam volela, dok se Pekić borio sa svojim temama i bio zadovoljan što može nesmetano da piše. [...] Kad nisam provodila vreme sa Pekićem, ili u projektantskom birou, uživala sam da slikam, čitam, da se u bavim keramikom, vitražima, idem u pozorište, na koncerte. Borislav je bio veliki demokrata, i u privatnom i u javnom životu. Samo je zahtevao mir dok radi, a za sve ostalo smo se dogovarali.“
Borislav Pekić preminuo je 1992. godine od raka pluća. Od tada, Ljiljana je svoj život posvetila isključivo njegovom delu. Sa kćerkom Aleksandrom i unukom Mari-Luiz, digitalizovala je njegove rukopise, vodila blog i društvene mreže, održavajući živim sećanje na pisca.
Otkrila je tada Ljiljana i jednu zanimljivost o čitalačkoj publici:
„Aleksandra i Mari-Luiz pomažu mi i svim srcem učestvuju u pripremama Pekićeve zaostavštine i promovisanju njegovih dela. [...] Shvatile smo neverovatnu činjenicu: 70 odsto čitalaca dela Bore Pekića jesu žene. Žao mi je što on danas nije sa nama, da oseti barem malo od te ogromne ljubavi koju mu pružaju čitaoci i poštovaoci njegove misli, filozofije i politike. Mislim da se negde odozgo smeši na tri ženske generacije Pekićevih, koje se sa puno entuzijazma staraju o njegovim delima.“
Autor: A.A.
