GLEDALA ME SA KOFEROM U RUCI, A ONDA JE NESTALA U PLAMENU: Potresna ispovest sestre nastradale u vatrenom paklu kod Omiša

– Ja sam nju videla. Vikala sam joj da trči, da beži. U jednom trenutku čak sam pokušala da krenem prema njoj, ali između nas su eksplodirali automobili i podigao se plamen. Više nije bilo puta kojim sam mogla da prođem. A onda je ona samo nestala. Ta slika ostaće mi u glavi dok sam živa – teško izgovarajući svaku reč, kroz suze govori Nikolina Slavnić, mlađa sestra 34-godišnje Dragane Antešević, jedine žrtve sa smrtnim ishodom nezapamćene vatrene stihije koja je u noći između 13. i 14. avgusta opustošila Omiš i okolna mesta.

Poslednja slika koju nosi pred očima jeste njena jedina sestra Dragana, stotinak metara iza nje, na kolenima i sa koferom u ruci, usred vatrenog pakla koji je te noći progutao omiško područje. Oko njih gore i eksplodiraju automobili, između njih kulja plamen, a Nikolina viče sestri da trči. Dragana je gleda. U sledećem trenutku više je nema.

Dve sestre su te noći prolazile kroz istu kalvariju kao stotine stanovnika i turista koji su, okruženi vatrom, dimom i užarenim žarom, pokušavali da pronađu put ka spasu. Njihova sudbina, međutim, završila se na najokrutniji mogući način. Nikolina se, lakše povređena, izvukla iz vatrenog obruča. Dragana nije.

Dolazak u omiški kraj i sudbonosna odluka

Dragana je rođena 1992. godine, a Nikolina šest godina kasnije. Posao u Vili Šarlot na Balića Ratu kod Omiša joj je, igrom sudbine, pre tri godine pronašla upravo Dragana.

Nikolina je zavolela to mesto, ljude i posao. Osećala se prihvaćeno, a požari koje je prethodnih godina posmatrala iz daljine nikada nisu završili katastrofom. Zbog toga nije mogla ni da zamisli da će mesto na kojem je provela nekoliko lepih sezona postati poprište njene najveće životne tragedije.

Dragana je, s druge strane, 15 godina radila u istoj kompaniji u Bosni i Hercegovini. Poslu je dala mnogo, ali se više nije osećala dovoljno cenjenom. Dala je otkaz upravo u periodu u kojem se i njen suprug našao bez posla. Zato je Nikolina ove godine predložila sestri da pođe sa njom na sezonu. Nisu došle da traže avanturu ni luksuz, već da rade. Nikolina je radila na recepciji, a Dragana kao sobarica. U vili uz samu obalu su i živele zajedno.

– Nismo se odvajale jedna od druge. Spavale smo u istom krevetu. Ona je tako brzo zavolela to mesto. I ljudi su nju zavoleli od prvog trenutka. Bila je anđeo. Verujte mi, moja sestra u životu nije ni mrava zgazila – govori Nikolina uz tihi jecaj.

Ništa nije ukazivalo na to da će leto u kojem su dve sestre pokušavale da izbore bolju budućnost postati njihovo poslednje zajedničko leto.

Kobne večeri: Odlaganje bekstva zbog kofera

Dan kada je buknuo požar počeo je kao i svaki drugi. U objektu je boravilo oko 120 gostiju, a Nikolina, Dragana i njihova starija koleginica obavljale su posao koji ih je uz vilu vezivao gotovo čitav dan.

U jednom trenutku, te kobne večeri, primetile su požar. Gledale su ga preko mora i činilo im se da je daleko. Nikolina je već viđala požare na tom području i nijedan se nije približio objektu u kojem je radila. Gotovo sat i po ništa nije ukazivalo na to da će se plamen uskoro naći pred njima.

A onda su gosti počeli da izlaze iz apartmana, fotografišu nebo i uznemireno posmatraju šta se događa. Nestala je struja. U mraku su počeli da pakuju stvari i napuštaju objekat.

– Sve do tog trenutka nisam verovala da plamen može da dođe do nas. Gosti su počeli panično da izlaze i pakuju se. Kada je nestalo struje, nastao je potpuni haos. Mi još nismo ni znale da je naređena evakuacija – priseća se Nikolina.

Komšinica koja je imala apartmane iznad njih dotrčala je do vile i pitala ih imaju li automobil.

– Rekla nam je da je evakuacija i da moramo odmah da bežimo. Pitala nas je imamo li čime da odemo. Rekla sam da imamo službeni Caddy.

Čekale su da iz objekta izađe poslednji gost. U njemu su tada ostale samo njih tri. Već su se gušile od dima, a vetar je donosio pepeo i užarene komadiće. Uprkos tome, vratile su se po kofere.

Zašto su to učinile, Nikolina ni danas ne može da objasni. U trenucima panike čovek se hvata za ono što predstavlja njegov dotadašnji život. Dokumente, nekoliko komada odeće, stvari koje je donela sa sobom i za koje u tom trenutku veruje da će joj biti potrebne kada sve prođe. Nisu znale da će im upravo te sekunde postati dragocenije od svega što se nalazilo u njihovom prtljagu.

– Ne znam zašto smo se vratile po kofere. Već smo se gušile. Ipak smo uspele da ih stavimo u Caddy. Upalila sam automobil i klimu i krenule smo iste sekunde.

Pakao na magistrali i razdvajanje

Vila se nalazila uz samu obalu. More je bilo ispod njih, naizgled blizu. Da su se spustile prema njemu, možda bi se sve završilo drugačije. Ali Nikolina nije poznavala teren, buru ni način na koji se požar u takvim uslovima može širiti. Dolazila je iz drugog kraja, a kada je videla da svi automobili idu prema Magistrali i Omišu, krenula je istim putem.

Krenule su uzbrdicom koja je vilu povezivala sa Magistralom. Ispred njih bila su još dva automobila. Kada su došle do vrha, uključile su se na put iza njih. Obe saobraćajne trake u tom trenutku vodile su prema Omišu. Ljudi su u panici koristili i levu, suprotnu traku, pokušavajući što pre da pobegnu pred vatrom. Nikolina se takođe uključila u levu traku i nastavila prema Omišu. Nisu prešle ni desetak metara.

Toplota je u automobilu odjednom postala nepodnošljiva. Vatra je zahvatila Caddy gotovo istog trenutka kada su se uključile na Magistralu.

– Mislim da smo se zapalile iste sekunde. U automobilu je bila ogromna vrućina. Vrištale smo, a ja sam telefonom bila povezana sa svojim menadžerom. On je mogao da čuje naše krike i čitavu našu borbu za život.

Nikolina je nastavila da vozi zapaljeni automobil. Pokušavala je da pronađe mesto na kojem bi mogla da ga zaustavi i izvuče sestru i koleginicu. Motor se zbog toplote ugasio. Uspela je ponovo da ga pokrene i pređe još desetak ili dvadesetak metara, do proširenja pored puta. Tada se ugasio poslednji put. Plastika je počela da se topi, a vatra se širila vozilom.

Nikolina je shvatila da će, ako ostanu unutra, sve tri poginuti.

– Rekla sam im: "Mi ćemo poginuti. Izlazite napolje!" Znala sam da će automobil eksplodirati ako ostanemo u njemu.

Izašle su iz Caddyja. U tom trenutku Dragana je još bila uz svoju sestru. Ono što se dogodilo tokom narednih nekoliko sekundi Nikolina i danas pokušava da složi. Ne zna da li je njihova koleginica uspela da izađe iz vozila, da li je pala pored njega niti da li je Dragana pokušala da se vrati kako bi joj pomogla.

Zna samo da je krenula prema moru, uverena da sestra trči za njom. Nakon nekoliko metara ugledala je vatru i ispod puta. Gorela je padina prema moru i nije videla put kojim bi mogla da se spusti.

Morala je da nastavi da beži pred plamenom koji joj je bio za petama. Kada se još jednom osvrnula, Dragane više nije bilo. Na mestu na kojem ju je samo nekoliko trenutaka ranije videla ostala je samo vatra. Ponovo je potrčala.

– Kosa mi se zapalila. Trčala sam bosa, a automobili oko mene su goreli i eksplodirali. Plamen me je pratio. Ne mogu da vam opišem kako izgleda kada trčite, a vatra ide za vama.

Ponovo se okrenula. Tada ju je ugledala.

Dragana je stajala stotinak metara iza nje, sa koferom u ruci, i gledala prema njoj. Plamen je kuljao između njih. U tim sekundama dve sestre su se poslednji put videle.

– Vikala sam joj da trči, da beži. Videla sam je kako kleči, stoji i gleda me. Naišao je plamen i više je nisam videla. Samo je nestala.

Nikolina je pokušala da krene prema njoj. Nije mogla da prođe. Automobili su eksplodirali, vatra je zatvarala put, a svaki korak prema Dragani značio bi sigurnu smrt. Do danas je progoni kofer u sestrinoj ruci. Pita se da li joj je oduzeo nekoliko presudnih sekundi. Pita se zašto ga nije ispustila, zašto nije potrčala i da li bi ishod bio drugačiji da se nisu vratile po stvari.

– Znam da nisam mogla da se vratim. Da sam krenula kroz taj plamen, poginula bih. Ali stalno mi se vraća ta slika. Ona stoji sa koferom, gleda me i onda je više nema.

Spas u poslednji čas i bolna potraga

Nikolina je nastavila da trči i udara po vratima automobila koji su pokušavali da se probiju kroz vatru. Ljudi su bili u panici. Vozila su se sudarala, neka su gorela, a druga pokušavala da prođu između njih. Niko nije znao vodi li put prema spasu ili u još veći požar.

Konačno su se vrata jednog automobila otvorila. U njemu su bile Natalija iz Stanića, njena ćerka Kristina i pas. Otvorile su joj vrata i povukle je unutra.

– Molila sam ih da stanu. Govorila sam: "Ostala mi je sestra!" Natalija mi je rekla: "Hoćeš li i ti da pogineš?" Samo me je ugurala u automobil i odvezla. Ta žena mi je spasila život. Bog ju je poslao na to mesto.

Natalija i Kristina uspele su automobilom da stignu do velikog parkinga kod luna-parka na Priku. Dalje se nije moglo. Izašle su i prema centru Omiša nastavile peške.

Kristina je Nikolini dala papuče. Tek tada je pogledala stopala i shvatila da su joj tabani opečeni od užarenog puta. Imala je ranu na glavi, povredu ruke i bolove u telu, ali ih zbog šoka gotovo nije osećala.

– Nisam ni znala da sam povređena. Hodala sam normalno. Bilo mi je važno samo da pronađem Draganu. Mislila sam: neka je izgorela i 90 odsto, samo neka je živa, samo da znam gde je.

U jednom trenutku Nikolina se odvojila od žena koje su je spasile. Sela je na zidić jer joj je od dima naglo pozlilo. Prišla joj je devojka, prislonila mokru gazu ili tkaninu na lice i pomogla joj da ponovo počne normalnije da diše. Neko joj je dao kapi za nadražene oči. Nikolina je govorila da je dobro. Čim je mogla da ustane, ponovo je krenula da traži sestru.

Telefon joj je bio na jedan odsto baterije. Nije imala pristup internetu, dokumente niti ikoga poznatog uz sebe. Molila je ljude da joj omoguće vezu kako bi pozvala porodico ili pokušala da sazna da li je Dragana negde prevezena. Zaustavljala je policajce i govorila im da joj je nestala sestra.

– Govorila sam: "Čoveče, nestala mi je sestra, sama sam." A svi su mi govorili da se sklonim, da će doći, da će izaći. Bila je ogromna panika. Niko tada nije mogao da stane i sluša samo mene.

Vratila se prema mestu na koje su dovodili evakuisane i povređene. Posmatrala je svako vozilo, svaka kola Hitne pomoći, pripadnike civilne zaštite i ljude koji su pristizali sa mora.

Na kraju je morala da uđe u autobus za Split, uverena da će se sestra pojaviti čim ona napusti Omiš. Odvezli su je u prihvatni centar u dvorani na Gripama, gde je obavestila policiju i zvanično prijavila nestanak.

Suočavanje sa najtežom istinom

Tokom jutra razgovarala je sa policijom, inspektorima i Crvenim krstom. U međuvremenu su stigli majka i Draganin suprug. Dobila je informaciju da su u Split primljene dve neidentifikovane žene, što joj je ulilo nadu, ali se ispostavilo da je jedna od njih njihova koleginica koja je preživela, dok Dragane i dalje nije bilo.

Nakon gotovo čitave noći i dana potrage, porodica je dobila vest da je na području požarišta pronađeno telo. Prema mestu na kojem je pronađeno i svemu čega se sećala, Nikolina je znala ono što joj još niko nije zvanično potvrdio. Majka je dala uzorak za DNK analizu.

– Niko nam još nije lično potvrdio da je to ona. Ali ja znam. Na tom mestu nema ko drugi da bude. Sve mi je jasno – govorila je Nikolina.

Sećanje na Draganu

Nakon što se vratila u porodični dom, rane su počele da zarastaju, ali mentalni teret ostaje.

– Meni to nije bilo važno jer sam živa. Moje rane će zarasti. Ali ovo drugo… Ne znam kako će ovo ikada proći. Da barem nisam sve videla. Da nisam bila u tom paklu i gledala smrti u oči. Ne znam šta me je spasilo. Spasila me je ta žena. Nju je Bog poslao na to mesto. Sada sam došla do toga da više nemam ni suza. Plačem, ali suza više nema – govori Nikolina.

Kada govori o Dragani, Nikolina ne želi da je svede na okolnosti njene smrti. Želi da ljudi znaju kakva je bila pre te noći.

– Ponekad sada razmišljam da mi je ona pre tri godine pronašla taj posao, kao da me je pripremala da jednog dana dovedem i nju. Znam da to nema smisla, ali takve mi se misli neprestano motaju po glavi. Kao da je išla prema svojoj sudbini.

Na Fejsbuku se od sestre oprostila dirljivim rečima:

– Moja Dragana, moja sestra, moja jedina… Ne mogu da se oprostim od tebe, jer se od sestre ne oprašta. Samo ću naučiti da živim s tim da te ne mogu zagrliti, ali ću te nositi u sebi dok god dišem. Nisi otišla iz mog života, Dragana. Samo si otišla tamo gde ja još ne mogu da dođem. Jednog dana, kada se ponovo sretnemo, obećavam ti da ću te zagrliti najjače što mogu. Do tada, spavaj mirno, moja seko. Čuvaj me odozgo kao što si nekada čuvala mene. A ja ću tebe čuvati u svom srcu do poslednjeg dah.

Autor: D.S.