POLA DECENIJE BEZ MARKA ŽIVIĆA! Jednu tajnu poneo u grob: Tek nakon sahrane se saznala istina

Datum njegove smrti nosi i posebnu simboliku za njegov rodni Kruševac, koji istog dana obeležava oslobođenje u Drugom svetskom ratu, kao i pravoslavni praznik Pokrov Presvete Bogorodice. U blizini grada nalazi se i manastir u Đunisu, posvećen ovom prazniku.

Poslednji dani: Predstava nije dolazila u pitanje

U razgovoru za Gloriju, Markova sestra Nevena govorila je o poslednjim danima njegovog života i njegovoj neverovatnoj posvećenosti glumi. Kada je dobio temperaturu i počeo da se oseća sve lošije, Marko nije želeo da otkaže predstavu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, koja je bila zakazana za 25. septembar.

- Sala je bila rasprodata. Poslao je kratku poruku: ‘Ne otkazuje se’. Martini je bila njegova uloga života. Bio je odgovoran prema publici i kolegama. Mnogo puta je igrao bolestan, pod temperaturom. Ali kad su videli kako loše izgleda, kolege su pozvale Hitnu pomoć - ispričala je Nevena.

Nakon toga, glumac je prevezen u KBC „Dragiša Mišović“, gde je ubrzo prebačen na intenzivnu negu. Njegova sestra verovala je da će uspeti da se izbori i da će se vratiti svojim najbližima, ali odgovori na njene poruke nisu stizali.

- Bila sam ubeđena da će se izvući. Verovala sam da će pronaći put da nam se vrati. Slala sam mu poruke, ali odgovora nije bilo. A onda šok, neverica, praznina - rekla je Nevena kroz suze.

Poslednji ispraćaj u kostimu omiljene uloge

Marko Živić sahranjen je u kostimu koji je nosio u predstavi „Let iznad kukavičjeg gnezda“, u kojoj je nastupio čak 209 puta. Upravo je ovo pozorišno ostvarenje zauzimalo posebno mesto u njegovom životu i karijeri.

Nevena je otkrila da je Marko želeo da sačuva kostim nakon što predstava prestane da se izvodi, kako bi ga postavio pored crtačkog stola njihovog oca, Svetislava Živića, koji je bio arhitekta i slikar.

- Hteo je da uzme taj kostim kada se predstava skine s repertoara i da ga izloži pored crtačkog stola našeg oca, arhitekte i slikara. Tata je bio umetnik, pa je Marko želeo da njihov rad stoji jedan pored drugog - prisetila se njegova sestra.

Detinjstvo obeleženo umetnošću

Marko je odrastao u porodici u kojoj su umetnost i kreativnost imali značajno mesto. Njegov otac Svetislav bavio se arhitekturom i slikarstvom, a bio je i amaterski glumac, dok je majka Biljana osvajala nagrade na recitatorskim takmičenjima.

Prema Neveninim rečima, gluma je za Marka bila mnogo više od mogućeg zanimanja – bila je njegov životni poziv. Čak ni prvi neuspeh na prijemnom ispitu na akademiji nije ga pokolebao.

- Za Marka nije bilo druge opcije osim glume. I kad prvi put nije prošao na akademiji, tata je rekao da će konkurisati dok ga ne prime - otkrila je Nevena, a grad Kruševac je krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina iznedrio brojne talente, a Marko je prve glumačke korake napravio u Dramskoj sekciji Bate Miladinovića, u okviru Doma omladine.

Čovek koji je nesebično pomagao drugima

Pored glumačkog umeća, Marko Živić bio je poznat po svojoj skromnosti i spremnosti da pomogne onima kojima je podrška bila potrebna. Nije voleo da se ističe svojim dobrim delima, a ono što je imao rado je delio sa drugima.

- Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele. Govorio je: ‘Ne trebaju mi dva kreveta, jer mogu spavati samo u jednom.’ Posle sahrane mi je prišla porodica koju je godinama finansijski pomagao, a da to niko nije znao - ispričala je Nevena.

Njegova pomoć stizala je do Doma za nezbrinutu decu u Kruševcu, manastira Sveta Petka kod Paraćina, ali i do kolega koje su se našle u teškim životnim okolnostima. Novčane nagrade koje je dobijao prosleđivao je u humanitarne svrhe.

- Retko ko je uspevao da plati račun pored njega. Okupljao je ljude, širio radost - dodala je njegova sestra.

Đuza Stojiljković prepoznao je njegov talenat

Važno mesto u Markovom profesionalnom i privatnom životu imao je legendarni glumac Đuza Stojiljković. Kada je Marko imao svega 26 godina, Đuza ga je uzeo pod svoje i pružio mu podršku. Njih dvojica razvili su poseban prijateljski ritual, koji je ostao u lepom sećanju njegovoj sestri.

- ‘Đuzice, ajde da podelimo pivo’, govorio bi Marko, i tako bi podelili prvo, drugo, treće... pa gajbu. To je bio njihov način da slave život - prisetila se Nevena.

Pobedio tešku bolest i vratio se pozorištu

Marko je 2008. godine prošao kroz jednu od najtežih životnih borbi, kada mu je dijagnostikovan zloćudni tumor koji je zahvatio jednjak i želudac. O svojoj bolesti govorio je otvoreno, a verovao je da su mu vera i pozitivan duh pomogli da prebrodi teško razdoblje.

- Sećam se noći pred operaciju, sneg pada, a ja gledam kroz prozor i shvatam da nema nazad. Mislim da mi je pomoglo to što sam bio lud u svojoj energiji - lud da tu trku istrčim - govorio je jednom prilikom.

Tokom lečenja trudio se da ohrabri i druge pacijente, koristeći humor i svoju prepoznatljivu energiju kako bi im olakšao teške dane.

- Noću sam plakao vezan za krevet, ali sam ustajao i glumio Rokija Balbou po hodniku. Moraš da se isčupaš iz toga - govorio je Marko opisujući period oporavka.

Njegov povratak na pozorišnu scenu bio je posebno emotivan. U Beogradskom dramskom pozorištu ponovo je zaigrao u predstavi „Let iznad kukavičjeg gnezda“, a publika je njegov povratak nagradila ovacijama i dugotrajnim aplauzom na nogama.

Uloge koje čuvaju uspomenu na Marka Živića

Marko Živić rođen je 4. aprila 1972. godine u Kruševcu. Glumu je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1995. godine, nakon čega je izgradio karijeru koja ga je učinila prepoznatljivim i voljenim među publikom.

Ostao je upamćen po ulogama u brojnim televizijskim serijama i filmovima, među kojima su „Ljubav, navika, panika“, „Hotel sa sedam zvezdica“, „Pozorište u kući“, „Premijer“, „Montevideo, bog te video“, „Senke nad Balkanom“, „Žigosani u reketu“ i mnoga druga ostvarenja.

Njegov doprinos glumi nastavlja da živi kroz likove koje je tumačio, dok sećanje na njegovu ljudskost i nesebičnost ostaje podjednako snažno među onima koji su ga poznavali.

U znak poštovanja prema svom sugrađaninu, Mala scena Kruševačkog pozorišta danas nosi njegovo ime. To je trajni podsetnik na umetnika koji je veliki deo života posvetio pozorištu i filmu, ali je, prema sećanjima njegovih najbližih, još više značio ljudima kojima je nesebično pružao pažnju, podršku i radost.

Autor: Nikola Žugić