Američki profesor i politikolog Džon Miršajmer našao se na udaru oštrih kritika stručne javnosti zbog serije konstantno promašenih prognoza o ratu u Ukrajini, dok kritičari postavljaju pitanje zašto mediji i dalje pružaju platformu analitičarima čije procene iznova padaju na testu realnosti.
Američki profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer, inače jedan od omiljenih sagovornika u emisijama Takera Karlsona i poznatih alternativnih medija, suočava se sa sve većim talasom osporavanja u stručnim i političkim krugovima. Razlog za to leži u nizu izuzetno netačnih predviđanja o toku i ishodu rata u Ukrajini, zbog čega ga pojedini analitičari sve češće nazivaju „Džimom Krejmerom spoljne politike“, aludirajući na čuvenog berzanskog komentatora čije se prognoze u praksi često pokazuju potpuno pogrešnim.
Hronologija Miršajmerovih javnih nastupa ukazuje na konstantno pomeranje rokova i preoblikovanje tvrdnji kako bi se opravdale prethodne procene koje se nisu obistinile. Neposredno pre početka napada, u februaru 2022. godine, Miršajmer je izjavljivao kako ne veruje da će Rusija uopšte izvršiti invaziju. Nakon što je rat počeo, u septembru 2023. godine tvrdio je da su Ukrajinci neizbežno osuđeni na poraz. Njegove procene su se nastavile i u januaru 2024. godine, kada je isticao da je smešno uopšte pomisliti da Ukrajina može da zadrži liniju fronta tokom te godine, da bi u aprilu 2025. dodao kako je nezamislivo da Kijev izdrži i posle te godine. Konačno, u julu 2026. godine, pošto su se svi prethodni rokovi sloma pokazali netačnim, Miršajmer je prilagodio retoriku navodeći da se Rusi ipak samo polako kreću napred.
Stručnjaci za bezbednost i međunarodne odnose ističu da Miršajmerova teorija takozvanog ofanzivnog realizma pati od ozbiljnih nedostataka jer države posmatra puko matematički, kroz odnos broja stanovnika, bruto domaćeg proizvoda i količine naoružanja. Na taj način njegova analiza potpuno zanemaruje ključne faktore na terenu kao što su moral vojske, taktička prilagodljivost, upotreba savremenih tehnologija poput dronova, kao i obim zapadne vojne i finansijske pomoći koja deluje kao multiplikator snage.
Posebnu pažnju privlači i reakcija javnosti i medija na ovakve promašaje. Kritičari ocenjuju da fascinantno deluje činjenica da publikacije i emisije i dalje daju značajan prostor pojedincima koji nude netačne analize, samo zato što poseduju visoka akademska zvanja i nude jednostavne, determinističke odgovore. Zaključuje se da, kada neki teorijski model iz godine u godinu ne uspeva da se poklopi sa stvarnošću, dužnost ozbiljnog analitičara jeste da preispita sam model, umesto da realnost neprestano prilagođava svojoj teoriji.
