Kada je 1990. godine bio zatvoren za javnost, toranj u Pizi bio je svega nekoliko stotinki stepena od praga prevrtanja. Više od osam vekova nakon početka gradnje, ogromna građevina od 14.500 tona sve više se naginjala, a stručnjaci su morali da pronađu način da je stabilizuju bez narušavanja njenog istorijskog izgleda.
Rešenje je bilo u samom tlu na kojem toranj stoji. Umesto betona ili hidrauličnih dizalica, inženjeri su tokom više godina uklanjali male količine zemlje ispod njegove severne strane. Ukupno je izvađeno oko 70 tona zemlje, a toranj se zahvaljujući toj metodi ispravio za 44 centimetra.
Odluka da se toranj zatvori doneta je u januaru 1990. godine. Za prethodnih šest decenija posetilo ga je nešto više od 31 milion ljudi.
Zabrinutost je dodatno porasla nakon što se godinu dana ranije srušio građanski toranj u Paviji, pri čemu je bilo i poginulih. U tom trenutku toranj u Pizi bio je nagnut 5,5 stepeni, dok su kompjuterski modeli pokazivali da je prag prevrtanja 5,44 stepena.
Tlo je i dalje uticalo na njegov položaj, pa se vrh tornja svake godine pomerao za oko jedan milimetar.
Uzrok problema nastao je još tokom gradnje. Radovi na tornju počeli su 1173. godine, na mekom, glinovitom tlu koje nije moglo ravnomerno da nosi njegovu ogromnu težinu. Srednjovekovni graditelji pokušavali su da isprave naginjanje tako što su na jednoj strani dodavali kamen.
Zbog toga je toranj vremenom dobio blago zakrivljen oblik, koji današnji inženjer Roberto Cela opisuje kao oblik banane. Cela rukovodi organizacijom Opera Primaziale Pisana, zaduženom za spomenike na trgu.
Prvo su postavili 870 tona olova
Pre nego što je primenjena metoda koja će konačno rešiti problem, stručnjaci su pokušali da uspore pomeranje tornja. Konstrukcija je obavijena čelikom, koji je sajlama pričvršćen i usidren za tlo. Na severnoj strani postavljeni su i protivtegovi od olova, ukupne težine 870 tona. Oni su uspeli da uspore dalje naginjanje, ali nisu mogli da vrate toranj ka uspravnom položaju.
Radove je predvodio inženjer Mišel Jamiolkovski, a u projektu su učestvovali stručnjaci iz oko 15 zemalja.
Ključ je pronađen u metodi koja se naziva podiskopavanje. Kroz nagnute bušotine stručnjaci su prolazili ispod temelja sa severne strane i uklanjali male količine zemlje.
Kada bi deo tla bio uklonjen, preostala zemlja bi se postepeno slegla i popunila nastali prostor. Severna strana tornja tada bi se spustila za nekoliko milimetara, zbog čega bi se cela građevina polako okretala ka uspravnom položaju.
Glavni deo operacije izveden je između 1998. i 2000. godine, kroz niz pažljivo kontrolisanih intervencija i uz stalno praćenje.
Samo 70 tona zemlje za građevinu od 14.500 tona
Ukupno je uklonjeno oko 70 tona zemlje. Poređenja radi, to je manje od dva šlepera natovarena do zakonski dozvoljene granice.
Količina uklonjenog tla bila je mala u odnosu na težinu samog spomenika, koji ima oko 14.500 tona. Njegova masa je otprilike dvostruko veća od težine metalne konstrukcije Ajfelovog tornja, koja iznosi oko 7.300 tona.
Ipak, tih 70 tona zemlje bilo je dovoljno da se vrh tornja pomeri za 44 centimetra.
Zašto nisu koristili beton?
Stručnjaci su mogli da pokušaju da ojačaju temelje betonom ili da toranj pomeraju mehaničkom silom. Međutim, takav pristup značio bi dodatno opterećenje za građevinu staru osam vekova, koja se nalazi na glinovitom tlu.
Zbog toga je izabrana metoda koja je koristila svojstva zemljišta umesto da se bori protiv njih. U konstrukciju nisu ugrađeni trajni savremeni materijali, čime je sačuvana autentičnost istorijskog spomenika.
Zanimljivo je da je upravo ono što je vekovima predstavljalo problem imalo i jednu neočekivanu prednost. Meko tlo na kojem toranj stoji istovremeno je ublažavalo dejstvo zemljotresa i tako doprinosilo njegovoj stabilnosti.
Radovi su, prema procenama, koštali gotovo 28 miliona evra.
Toranj se i danas polako ispravlja
Posle jedanaest godina zatvaranja, toranj je ponovo otvoren za posetioce 15. decembra 2001. godine. Njegov nagib tada je smanjen na 3,97 stepeni, koliko je iznosio početkom 19. veka.
Međutim, tu se priča nije završila. Merenja su kasnije pokazala da toranj nastavlja da se polako ispravlja i bez novih intervencija. Između 2001. i kraja 2010-ih dodatno se ispravio za oko 4,5 centimetara.
Prema rečima Roberta Cele, to znači da je ukupan dobitak od 1990. godine dostigao oko 45 centimetara.
Stručnjaci danas smatraju da je toranj stabilan najmanje naredna dva veka. Ipak, potpuno ispravljanje nije moguće. Zbog zakrivljenosti nastale još tokom gradnje, toranj u Pizi nikada neće biti savršeno uspravan.
Autor: S.M.
