Tekst govori o brutalnom ubistvu 19-godišnje Kolin Slemer, koju je 1995. godine u američkoj saveznoj državi Tenesi ubila tada 18-godišnja Krista Pajk, njena poznanica iz programa Job Corps.
Zločinu je prethodila ljubomora i sukob zbog mladića Tadarila Šipa. Krista je Kolin namamila na usamljeno mesto, gde su je ona i pomagači brutalno pretukli, mučili i ubili. Žrtvi su nožem i satarom urezali pentagram, a Pajk je nakon ubistva ponela komadić njene lobanje kao suvenir. O zločinu se potom hvalisala pred drugim polaznicima programa, što je pomoglo policiji da je razotkrije.
Krista Pajk je priznala učešće u ubistvu, a materijalni dokazi, DNK analiza i svedočenja dodatno su potvrdili njenu krivicu. U martu 1996. osuđena je na smrt zbog ubistva s predumišljajem i na dodatnih 25 godina zatvora zbog zavere. Njen pomagač Tadaril Šip dobio je doživotnu kaznu.
Slučaj je ponovo dospeo u žižu javnosti 30. septembra 2026. godine, kada je pokušano pogubljenje Kriste Pajk smrtonosnom injekcijom. Nakon što su joj date dve doze pentobarbitala, nije preminula, već je završila u bolnici u teškom stanju. Iako je u jednom trenutku proglašena moždano mrtvom, neočekivano se probudila, počela da govori i hoda, a potom je vraćena u zatvor, gde nastavlja da prima medicinsku negu.
Neuspešno pogubljenje pokrenulo je veliku raspravu u Americi o metodama izvršenja smrtne kazne, njihovoj pouzdanosti i humanosti. Pojedini političari zatražili su povratak električne stolice i drugih metoda, dok organizacije za ljudska prava i protivnici smrtne kazne upozoravaju na brutalnost sistema i mogućnost pogrešnih presuda.
Tekst se završava pitanjem da li država ima pravo da oduzima život osuđenicima i koliko patnje je prihvatljivo u izvršenju najteže kazne, posebno nakon slučaja u kojem je osuđenica preživela sopstveno pogubljenje.
Autor: D.B.
