U autorskom tekstu, psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja prof. dr Milan Krajnc analizira opasnosti teritorijalnog revizionizma, položaj malih država u eri pojačane geopolitičke moći i granicu između zdravog nacionalnog samopouzdanja i opasne nesigurnosti, njegov tekst prenosimo u celosti.
Evropa sve glasnije govori o nacionalnim interesima, suverenitetu, istorijskom identitetu i potrebi da države ponovo preuzmu kontrolu nad svojom budućnošću. U tome nema ničeg spornog. Svaki narod ima pravo da čuva svoj jezik, kulturu, tradiciju i političku samostalnost. Međutim, postoji jedno pitanje koje se gotovo nikada ne postavlja dovoljno glasno: šta bi se dogodilo kada bi logika nacionalne moći ponovo postala važnija od međunarodnog prava, a istorijske granice počele da se koriste kao argument za savremene političke zahteve?
Pokušajmo da zamislimo Evropu u kojoj bi države ponovo počele da posmatraju svoje teritorije kroz istorijske karte, stare ugovore i nekadašnje imperije. Ne kao pravno ostvariv plan, već kao misaoni eksperiment koji otkriva koliko je evropski mir povezan sa prihvatanjem postojećih granica.
Mađarska bi mogla da se priseti vremena pre Trijanonskog sporazuma iz 1920. godine, kada su u okviru nekadašnje Ugarske bile i velike teritorije današnje Slovačke, Rumunije, Hrvatske i Srbije. Italija bi mogla da se vrati istorijskim raspravama o Istri, Rijeci, Trstu i Dalmaciji. Nemačka bi u istorijskim atlasima pronašla granice koje su se tokom vekova dramatično menjale. Isto bi mogle da učine i druge evropske države. Ali čija bi istorijska karta bila merodavna? Ona iz 1914, 1920, 1938. ili 1945. godine? I ko bi imao pravo da odluči koji je istorijski trenutak važniji od drugih?
Upravo tu počinje opasnost.
Male evropske države, poput Slovenije, Hrvatske, Litvanije, Letonije i Estonije, dobro razumeju koliko je nacionalna samostalnost povezana sa međunarodnim okruženjem. Neke su nezavisnost stekle tek krajem dvadesetog veka, nakon dugih istorijskih perioda života unutar većih političkih sistema. Ako bi evropska politika počela da se zasniva isključivo na odnosima moći, te države bi morale da postave neprijatno pitanje: koliko vredi suverenitet male države kada nasuprot njoj stoji mnogo veća?
Naravno, današnja Evropska unija ne omogućava automatsko vraćanje istorijskih teritorija. Naprotiv, njeni ugovori priznaju ravnopravnost država članica i poštovanje njihovog teritorijalnog integriteta. Helsinški završni akt iz 1975. godine postavio je principe nepovredivosti granica, suverenosti i mirnog rešavanja sporova. Istorijski mirovni sporazumi nisu dozvola da se današnje granice jednostrano menjaju. Međutim, psihologija politike ne počinje promenom granica. Ona počinje promenom načina razmišljanja.
Kada jedna zajednica počne da veruje da njena budućnost zavisi pre svega od veličine, snage i istorijskih prava, prirodno se postavlja pitanje šta se dogodja kada istu logiku primeni njen mnogo moćniji sused.
Ovde dolazimo do paradoksa savremenog nacionalizma. Političari u manjim državama mogu opravdano da zahtevaju veću samostalnost, zaštitu nacionalnog identiteta i manju birokratizaciju evropskih institucija. Ali ako se ideja suvereniteta pretvori u odbacivanje pravila koja štite sve države, onda se slabi upravo mehanizam koji malima omogućava da budu ravnopravni sa velikima. To nije pitanje samo desnice ili levice. Nacionalno orijentisana politika može biti demokratska i odgovorna. Međutim, teritorijalni revizionizam, neprijateljstvo prema susedima i predstavljanje kompromisa kao slabosti predstavljaju sasvim drugačiji politički obrazac.
Kao psiholog, u tome prepoznajem poznatu dinamiku iz kriznog upravljanja. Kada sistem izgubi poverenje u zajednička pravila, njegovi članovi pokušavaju da sigurnost nadomeste kontrolom. Što je manje poverenja, to je veća potreba za demonstracijom moći. Što je više demonstracije moći, to susedi osećaju veću nesigurnost. Tako se stvara krug međusobnog straha. Zbog toga je važno razumeti i ulogu Sjedinjenih Američkih Država u savremenoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Američko prisustvo u Evropi nakon Drugog svetskog rata bilo je važan deo stvaranja transatlantskog bezbednosnog poretka. NATO, zasnovan na principu kolektivne odbrane, pomogao je da bezbednost njegovih članica više ne zavisi samo od njihove pojedinačne vojne snage.
To ne znači da je američka politika uvek bila bez grešaka, niti da evropske države treba da se odreknu vlastite odgovornosti. Naprotiv, ozbiljno transatlantsko partnerstvo podrazumeva i evropsku sposobnost da doprinese zajedničkoj odbrani, da donosi samostalne odluke i da sa saveznicima razgovara kao odgovoran partner. Za manje države posebno je važan princip da bezbednost ne zavisi samo od veličine teritorije ili broja stanovnika. NATO članstvo nije bezuslovna garancija da nikada neće doći do krize, ali predstavlja obavezu zajedničkog odgovora na oružani napad. Možda je zato važnije pitanje budućnosti Evrope sledeće: da li želimo kontinent u kojem će države stalno dokazivati svoju veličinu ili kontinent u kojem će njihova suverenost biti zaštićena zajedničkim pravilima?
Evropska unija se može reformisati. Njene institucije se mogu kritikovati. Nacionalni identitet može se braniti. Sjedinjene Američke Države i evropske zemlje mogu se razilaziti oko pojedinih politika, a da pritom očuvaju zajedničke bezbednosne interese. Ali nijedna rasprava o suverenitetu ne bi smela da zanemari jednostavnu činjenicu: ako istorijske granice ponovo postanu sredstvo političkog nadmetanja, gotovo svaki evropski narod mogao bi pronaći neku svoju staru kartu. A kada svi izvuku svoje stare karte, pitanje više neće biti ko ima bolju istoriju, već ko ima veću silu. Za male države, to je možda najvažnija lekcija evropske istorije.
Suverenitet ne znači samo pravo da štitimo sopstvenu državu. On podrazumeva i obavezu da priznamo isto pravo svom susedu.
I možda se upravo u tome nalazi razlika između nacionalnog samopouzdanja i nacionalne nesigurnosti. Prvo ne mora da ugrožava nikoga. Drugo veoma lako počinje da traži neprijatelja. Evropi danas nisu potrebne nove istorijske granice, već dovoljno snažne institucije i dovoljno odgovorni politički lideri da istorija ostane predmet razumevanja, a ne novi izvor sukoba.
Autor: D.S.
