AKTUELNO

Da li je navodni strašan zločin od pre nekoliko decenija zaista probudio duše mrtvih ili je samo postao osnov za ispredanje priča o duhovima koje su plod mašte – ostaće misterija. Jedno je sigurno: danas napuštena zgrada pod Avalom imala je dugu i burnu istoriju.

Na Avalskom putu, nalazi se zgrada koja je nekada bila kafana. Taj prizor, apsolutno ne privlači pažnju prolaznicima, ali stanovnici i meštani podavalskih naselja, posebno oni stariji, dobro znaju za nju. 

Naime, mnogo bizarnih i jezivih priča ispreda se kada se pominje istorija ove zgrade koja je danas napuštena i već neko vreme čeka svog budućeg vlasnika.

Iako priče o duhovima i natprirodnom mnogima zvuče kao produkt fantazije i mašte, neki pak tvrde da su istinite, a među njima su i oni koji su imali prilike da u ovoj zgradi provedu određeno vreme.

Među njima je i Suzana (pravo ime i prezime poznato redakciji), koja je ovde početkom 90-ih bila zaposlena. Ona je za Pink.rs ispričala detalje o onome što se i dan danas u ovom kraju prepričava – o ukletoj fabrici, nekada kafani, u čijim temeljima je zakopan leš?!

Krenimo ispočetka: niko ne zna tačno kada je sazidana zgrada na Avalskom putu, ali se zna da je nekada davno (otprilike 60-ih godina prošlog veka) bila kafana - i to poznata kafana! Služili su se jelo, piće, ljudi su se gostili dok ih je pevačica zabavljala. Radilo se bez prestanka, pa se u kafanu moglo svratiti u bilo koje doba dana i noći, a najčešće mušterije bile su kamiondžije koje je put naneo u ovom pravcu. Gostiju je uvek bilo na pretek, a posao je bio toliko dobar, da je konobarica od zarade uspela da sebi sazida kuću u Zucama – tako se barem priča.

Foto: Pink.rs/I. Petrović

Nakon gazdine smrti, kafana je prestala sa radom i bila zatvorena sve do 90-ih, kada je u njenim prostorijama drugi gazda otvorio fabriku. U njoj je 1995. i 1996. godine radila Suzana, zajedno sa još nekoliko zaposlenih, uglavnom žena. Radila se i treća smena i upravo tada su se dešavale neobične stvari zbog kojih komšije ni danas ne spavaju mirno.

- U gluvo doba noći, negde između ponoći i tri ujutru mogli smo da čujemo različite zvukove koji su uglavnom podsećali na hrkanje ili disanje. Nisam ih čula u početku, a sećam se da je bilo zimsko vreme kada sam ih prvi put čula – priseća se Suzana. Čudni zvukovi su, kako kaže, dopirali iz zida između bojačnice i magacina, ali su bili prigušeni i mogli su se čuti samo ako se dovoljno priđe. Na zidu je, slučajno ili ne, stajao nevešto nacrtan crni krst

- Bilo nam je jasno da su crne linije u obliku krsta bile nacrtane davno jer su bile jako izlizane. Čini mi se da su crtane nekom farbom za beton, barem se tako činilo – kaže ona. 

U početku su, kaže, od zvukova mislili da je promaja, jer je zgrada bila nezavršena. 

- Kada sam se zaposlila, sve žene koje su tu već radile, pričale su o čudnim zvukovima. Nas nekoliko nije verovalo u to, ali smo ubrzo postali svesni da se nešto zaista dešava i da zvuk dopire baš iz pravca zida! Upravo uz taj zid nalazio se stočić uz koji smo jeli, pili kafu i često smo, baš zbog blizine, mogli da čujemo to jezivo hrkanje – priča Suzana. Dodaje da je gazdaričin teča često tokom noćne smene spavao u magacinu, te da su u početku mislili da hrkanje dopire od njega, ali da su shvatile da to nije istina one noći kada je teča bio u Leskovcu, a hrkanje se i tada čulo

Priča se, kaže Suzana, da su zvukovi počeli kada se krenulo sa nadograđivanjem zgrade. 

- Verujem da su radovi izazvali zvukove – konstatuje Suzana, aludirajući na dobro poznatu tvrdnju onih koji veruju u duhove da upravo rekonstrukcije i građevinski radovi znaju da „razbesne“ duše mrtvih. Inače, radovi na zgradi ni dan danas nisu završeni.

Foto: Pixabay.com

Neverovatno je i da su se mašine neprestano kvarile, pa čak i one nove.

- Sećam se da su gazda i gazdarica kupili dve nove mašine u Italiji, i one su se više puta pokvarile! Serviseri su stalno dolazili, ali kao da ih je neko namerno kvario – kaže Suzana.

Gazdarica se nije obazirala na priče o duhovima, iako ih je bilo na pretek. Posle nekog vremena, te priče počele su da joj idu na živce, sve dok nije počela da, prema Suzaninim rečima, dobija nervne slomove, budući da navodni duhovi u njenoj fabrici loše utiču na reputaciju. 

- Čim bismo joj spomenuli zvuke, ona bi se razbesnela. Nije želela da čuje o tome, ali ubrzo je ceo kraj brujao o bizarnostima koje nam se događaju. Svi su govorili samo o tome, a i dan danas se o tome priča! Gazdarica, koja inače nije pobožna, pozvala je posle nekoliko meseci popa da osvešta zgradu, a čak je počela i da slavi slavu. Čudne zvukove od tada nijednom nismo čuli – kaže Suzana. 

Međutim, tu nije kraj: dok je „duh“ još uznemiravao radnice, desila se još jedna neobjašnjiva situacija koju sve one dobro pamte. 

Radile smo treću smenu, taman smo završile pauzu i negde oko pola 2 ujutru neko je nasrnuo na ulazna vrata pokušavajući da ih otvori. Vrata su bila zaključana, a reza i kvaka su se sve vreme ludački tresle! Očajnički smo se nadale da će se reza smiriti, što se ubrzo i dogodilo. Niko od nas nije smeo da otvori i proveri šta se dešava. Ućutale smo se i nastavile da radimo, iako nijednoj nije bilo ni do čega, samo smo želele da se smena što pre završi i da što pre svane. Nakon sat vremena, neko je jako zalupao na vrata. Pitale smo ko je, na šta smo dobile odgovor „policija“. Jedna koleginica uspela je da skupi hrabrost i otvori vrata. U dvorištu je zatekla dvojicu policajca koji su prolazili Avalskim putem i videli upaljeno svetlo u farbrici, te su rešili da svrate i popiju piće sa gazdom, svojim prijateljem. Tvrdili su da su tek došli i da nisu pokušavali da, pre nekih sat vremena, otvore vrata, te da su to najverovatnije radila deca iz komšiluka. I dalje je misterija ko je pokušavao da uđe u fabriku, a policajci su to veče morali nekoliko puta da nas obiđu jer smo bile preplašene – kaže Suzana. Upravo je ovaj slučaj podigao ceo kraj na noge i svi su saznali za „ukletu fabriku čarapa“.

Od tog momenta radnice nisu napuštale zgradu tokom radnog vremena u noćnoj smeni. Strah im se uvukao u kosti, plašile su se da ostanu same u jednoj prostoriji, a zvukovi su se nastavili. 

- Nije svejedno kada se takve stvari dese. Mi žene smo se trudile da se držimo zajedno, zajedno smo išle svuda, pa čak i u toalet. Mnoge su izbegavale da dođu na posao, jedna je čak dala i otkaz. Bilo je jezivo – priseća se Suzana. 

Ono što mnogi u ovom kraju veruju da prouzrokuje zvukove jeste navodni leš gosta kafane koji je 60-ih godina ubijen u tuči. Postoje dve verzije: prema jednoj leš je zakopan u podu magacina, a prema drugoj zabetoniran je u zid između magacina i bojačnice. Čije je, i da li tela zaista ima – niko ne zna. 

Foto: Pixabay.com

- Jednog dana je žena iz Zuca, koja je nekada u kafani radila kao konobarica (ista ona koja je od zarađenog novca izgradila kuću), došla kod nas u fabriku da kupi čarape. Prisetila se kako je kafana lepo radila, a onda je samo zamišljeno rekla „svašta se ovde dešavalo“. Ova izjava nas je sve zaintrigirala, jer smo pretpostavljali da bi mogla da nam ispriča detalje na osnovu kojih bismo mogli da saznamo odakle čudni zvukovi tokom noći. Ipak, odbila je da nam da konkretnije informacije i da dalje komentariše bilo šta – kaže Suzana. 

Zvukovi su navodno nestali nakon što je sveštenik osveštao prostorije, a navodno se više nikada nisu ni čuli. Duh ili ne, sigurno je da svako u podavalskom kraju zna za fabriku baš po ovome, a misterija o uzidanom lešu i dalje ostaje.

Autor: I. P.

#Avala

#Fabrika

#duhovi

'