Otkako je izbila pandemija virusa korona, društvenim mrežama se svakodnevno dele potresna svedočenja medicinskih radnika. Sestra Alehandrea Macijas u objavi na Fejsbuku opisala je teškoće s kojima se nosi radeći svoj posao, a otkrila je i šta je posebno pogađa

Objasnila je da je najviše progoni zvuk zvonjave mobilnog telefona preminulih pacijenata čiji bližnji još nisu saznali za njihovu smrt i želesu da ih još jednom čuju. U samo 24 sata njena objava podeljena je 54 hiljade puta.

- Nikad nisam videla ovako nešto, nikad nisam morala brinuti za nekoga ko je tako zdrav, a istovremeno smrtno bolestan. Inače ne radim na intenzivnoj nezi, ali sad moram jer nemamo dovoljno osoblja, ni opreme ni ljudi s iskustvom (a ko bi i mogao imati iskustvo za ovu vrstu bolesti?). Već dva dana govorim da želim otići kući, ali kolega me svaki put odgovori jer zna koliko bih se kajala da prestanem pomagati. Zato ostajem - napisala je.

U nastavku je otkrila da joj je ovo 11. dan otkako brine za pacijente na intenzivnoj nezi i opisala koliko joj teško pada rad sa smrtno bolesnim pacijentima.

- Brinem za njih do trenutka njihove smrti. Niko još nije otišao s našeg odeljenja osim u mrtvačkoj vreći. Borim se da shvatim kakve svrhe ima što sam ovde. Svakodnevno nam dolaze ljudi s teškim respiratornim problemima i jako prestrašeni. Objašnjavam im šta kovid čini telu i koji su rizici intubacije. Slušam njihove poslednje pozive članovima porodica. Ako ičemu služi moj boravak ovde, onda je to činjenica da sam im pomogla da provedu poslednje trenutke sa svojim najbližima. Kad umru, njihove stvari su još tu. Mobilni im zvone. Najgore je kad čujem kako nekom od preminulih zvoni mobilni i znam da ih neko zove moleći se da mu se još samo jednom jave - piše Alehandrea.

Dodala je da se ovde ne radi samo o starim ljudima.

- Mladi su, mnogi bez ikakvih medicinskih problema. Fizički jaki ljudi koji su radili po par poslova dok im kovid nije počeo uništavati telo. Ovaj virus ubija. U jednom trenu to samo postane trud da ih što duže održavamo napola živima. Nekad se čini da su naši napori uzaludni, ali trudimo se jer znamo da bismo hteli da to neko čini za nas. Kao medicinska sestra, videla sam stotine ljudi kako umiru, ali obično su okruženi članovima porodica i mogu se oprostiti. S kovidom nije tako, ovaj put nema oproštaja. Ne mogu vam opisati koliko to boli, koliko je stvarno i koliko se bojim da će se to dogoditi i meni. Ne mogu vas ni na šta naterati, ali molim vas da slušate lekare i shvatite ovo ozbiljno. Srce me boli zbog porodica koje su nekog prerano izgubile, zbog onih koji su bolesni i u strahu i zbog svih nas koji ćemo ovo preživeti, ali ćemo sigurno dobiti neku vrstu PTSP-a kad sve ovo završi - zaključila je.