Jednoj od njih, ženi iz Bosne zvaćemo je Fatima, ime je poznato redakciji, dan je počinjao i završavao se ovim i sličnim rečenicama tokom nepunih šest godina bračnog života, a za medije je odlučila da podeli svoje mučno iskustvo.

Kaže da je tortura trajala od samog početka, ali i da nije nasedala na manipulaciju. U svojoj ispovesti ona je opisala kako je, uprkos ljubavi koju je osećala prema svom suprugu, skupila snage i odlučila da stane na put njegovom nasilničkom ponašanju.

- Borila sam se za sebe. Živeli smo u Nemačkoj, u gradu u kojem nisam imala nikog svog. Zaposlila sam se i sa prvom platom mu pokazala da radim za nas, za naše potrebe. Verovala sam da je problem što radim bio taj što misli da ću trošiti na gluposti u vreme kada smo stvarno skromno živeli. Nije to bio problem. Posesivan je - priča žena.

Ako problem i nije postojao, njen suprug bi ga izmišljao. Danas kaže da misli da je nije ni voleo, već da mu je bila potrebna.

Bilo mu je vreme za ženidbu. Ja sam to posumnjala zbog svega što sam doživljavala sa njim, ali sam verovala da će se sve promeniti kada uvidi da neću uraditi ništa što bi naškodilo našem braku. Njegova ljutnja bila je sve veća. Trudila sam se da mu objasnim da nećemo uspeti ako na mene gleda kao na stvar. Ništa se nije promenilo. Bila sam dužna da ga služim, pokoravam se njegovim naredbama i da vodim ljubav u svako doba kad njemu to odgovara, onako kako mu odgovara - priča ona.

Ubrzo, par je saznao da će dobiti prinovu, međutim, nada da će dete promeniti ili odobrovoljiti budućeg oca, brzo je splasnula.

- Iako sam tada već shvatila da je sve uzalud, još nisam odustajala. Borila sam se da uspemo uprkos tome što sam postajala sve depresivnija i psihički slabija. Postali smo roditelji. Bol koji sam osećala dok pokušava da mi istrgne dete iz ruku i ne dozvoljava da mu priđem je samo jedna od bezbroj psihičkih smrti koje mi je priredio. Činio je da osećam krivicu, a da nisam zapravo kriva. Usledile su i pretnje smrću, a kada vidi da sam na ivici da odem, onda govori da mogu da zaboravim na dete, ako odem - kaže nam nesrećna žena.

Kaže kako je jedino što je tada držalo u životu, ali i braku bilo dete i neopisiv strah koji joj se uvukao u kosti.

Nakon bezbroj pokušaja da razgovaram sa njim, biranim rečima kako ga ne bih uvredila, nakon mora suza i nebrojenih sati priče, on bi se samo cinično smejao. U tom periodu naš sin je počeo da oseti sve to, da se budi noću i plačući mi govori da imam njega i da će me on čuvati. Tad sam počela da razmišljam o odlasku, ali bila sam prestravljena. Šta ako odem? Gde da odem? Kome da se obratim? Naći će nas. Ubiće me. Uzeće mi dete, znala sam da je u stanju to sve da uradi. Nisam smela - objašnjava žena.

Onda se desila kap koja je prelila čašu. Suprug joj je razbio telefon, jer se pobunila nakon što je hteo da pročita poruke koje je godinama unazad razmenjivala sa najboljom prijateljicom.

- Ne bi on tu našao ništa što bi me kompromitovalo, ali tu su pisale i njene tajne. Njen život i tuga koja se krila iza životnih problema. Osim toga, ja sam bila jedina koja je znala za njih. Uzeo je telefon i iz sve snage ga bacio na pod, nasmejao mi se u lice i zapretio da neću doživeti sutrašnji dan. Dete je izbezumljeno dotrčalo sa neviđenim strahom na licu. Srce mi se uzlupalo i nisam mogla da dođem do daha. Pružila sam sinu jedan iskrivljen osmeh, skočila sa stolice i zgrabila ga da istrčim s njim na ulicu. Da vrištim za pomoć. Oteo mi ga je iz ruku i gurnuo kroz vrata da izađem. Pokušavala sam da vrištim, ali nisam mogla, ni glasa nisam pustila. Kroz vrata čujem samo kako ga dete plačući moli da me pusti unutra - prepričava žena jednu od najtežih noći u njenom životu.

Plan koji je smislila kako bi naterala supruga da pokaže sažaljenje nije upalio, ali strah i poniženje ustupili su mesto hrabrosti i odlučnosti, koja joj je spasla život te noći.

Došla sam do vrata i pokucala. Otključao ih je i pustio me da uđem. Rekla sam mu da mi je loše i da zove Hitnu pomoć. Gušila sam se i nadala da će me zagrliti i reći da mu je žao. Rekao je da mogu "da crknem" i tad sam prelomila. Pogledala sam u dete i tek tad osetila njegove noktiće zabijene u moju nogu. Drhtao je od straha, oči mu suve, a usta širom otvorena. Počela sam da pakujem stvari, a muž je sve vreme govorio kako će me naći, da mi neće dozvoliti da odvedem dete i da će mu pričati sve najgore o meni. Držao ga je u rukama, ali nisam stala. Nisam se bojala, samo sam povremeno gledala u dete i smešila mu se - priseća se žena.

Detetova patnja i strah boleo ju je više od dugih šest godina tokom kojih je trpela maltretiranje.

- Ostali smo tu noć, a sutradan sam pozvala telefon za pomoć i satima pričala sa ženom sa našeg govornog područja. Sve sam joj rekla, ali nije mogla da mi nađe smeštaj. Sigurna kuća nije bila opcija, jer nisu primali decu. Hrabrila me je sve vreme, međutim, predložila je da je zovem tek sutra. Stoički sam izdržala taj dan. Osvanuo je sledeći i opet sam pozvala poznat broj. Srećom, žena sa druge strane uspela je da mi nađe smeštaj za mene i dete. Tada sam sa tračkom nade da će me dete zaustaviti i poželeti da ne ostavljamo tatu upitala da li želi da odemo. Potvrdio je i više ništa nije moglo da me zaustavi - kaže majka.

Dodaje kako dan kada je zatvorila vrata zajedničkog stana slavi kao rođendan.

Već neko vreme zahvaljujem bogu i životu što mi se sve ovo desilo. Dete je dobro i ja sam dobro. Spoznala sam zdravu ljubav, doživela poštovanje i brigu. Uz njega sam zavolela i samu sebe, baš onakvu kakva jesam. Svaka osoba zaslužuje mir i sreću i nemojte da vas iko uveri u suprotno. Ne kajem se ni zbog jednog trenutka u kojem sam dala dušu i telo za taj brak, jer sam verovala da ćemo uspeti, ali još manje se kajem što sam otišla - zaključuje ona.