U dugoj i složenoj istoriji srpsko–osmanskih odnosa, dve žene zauzimaju posebno mesto – Olivera Lazarević i Mara Branković, Srpkinje koje su kao supruge osmanskih sultana imale moć kakvu retko srećemo u srednjem veku.
Obe su u Carigrad otišle kao garancija mira, obe su ostale verne pravoslavlju i obe su, svaka na svoj način, ostavile trag u političkom vrtlogu svog vremena. I, što je posebno zanimljivo – bile su u bliskom srodstvu: Mara je bila unuka Oliverine starije sestre.
OLIVERA – SRPKINJA KOJA JE OMEKŠALA „GROMOVITOG“ BAJAZITA
Kada je 1389. godine na Kosovu poginuo knez Lazar, Srbija je bila obezglavljena i prinđena da prihvati mir s Osmanlijama. Jedan od ključnih uslova bio je – udaja Lazarove najmlađe ćerke Olivere za sultana Bajazita I. No, uz jedan izuzetan detalj za srednji vek: Olivera nije smela biti primorana da pređe u islam. I zaista, ostala je pravoslavna do kraja života.
U haremu je provela 13 godina, ali ne kao anonimna konkubina – već kao najvoljenija žena jednog od najmoćnijih vladara tadašnjeg sveta. Oliverina obrazovanost, lepota i diplomatska pronicljivost učinile su je ključnim mostom između Srbije i Osmanlija.
Svedočanstva tog doba govore da je upravo ona spasila mnoge pravoslavce od nasilne islamizacije, te da se u pitanjima koja su se ticala srpskih zemalja, Bajazit nije usuđivao da donose odluke bez njene saglasnosti. Za razliku od kasnije mnogo popularnije Hurem, Olivera je svoju moć koristila ne za sopstveni položaj, već za dobrobit naroda iz koga je poticala.
Njena odanost Bajazitu bila je toliko snažna da ga je pratila čak i u ratnim pohodima. A kada je 1402. u bici kod Angore Bajazit pao u ruke Tamerlana, Olivera je zarobljena sa njim. Dok je sultan mučen i umro u tamnici, Olivera je prepoznata kao sestra despota Stefana Lazarevića, čije su srpske oklopne čete ostavile snažan utisak na mongolskog vladara. Tamerlan je pustio Oliveru bez otkupa – gotovo nezabeležen gest u to vreme.
Vratila se u Srbiju i poslednje decenije života provela mirno u Beogradu, među zidinama Kalemegdana. Danas, gotovo paradoksalno, ova žena ogromnog istorijskog uticaja nema ni spomenik u zemlji koju je čitavog života branila.
MARA – SRPSKA KRALJICA NA OSIMANLSKOM DVORU I „MAJKA“ MEHMEDA OSVAJAČA
Mara Branković, Oliverina baba-tetka po rodu, ušla je u osmanski dvor 1428. kao supruga sultana Murata II. Ali, za razliku od Olivere, njen brak nije bio ni blizu skladan. Murat je, kako savremenici beleže, bio ravnodušan prema ženama – osim kada je trebalo obezbediti naslednika. Mara je ubrzo sklonjena iz dvorskog života i poslata u Bursu.
Ironijom sudbine, upravo u toj Bursi upoznala je robinju koja je rodila Mehmeda II, budućeg osvajača Carigrada. A još većom ironijom sudbine, bila je to upravo Mara koja je odgajala dete koje će posle srušiti poslednje bedeme Vizantije. Naučila ga je srpski jezik, brinula o njegovom obrazovanju i godinama kasnije zvala ga „sine“, dok je on nju nazivao „mojom majkom“ – čak i u zvaničnim dokumentima.
Kada je Murat umro 1451, Mehmed II je zabranio da se njegova maćeha preuda i vratio je njenoj porodici u Srbiju, čak joj je dodelio oblast Dubočice. Postala je politički faktor od ogromnog značaja – toliko da je ušla u sukob sa sopstvenim bratom Lazarom Brankovićem, koji se opredeljavao za borbu protiv Osmanlija.
Po povratku u Carigrad, Mara je, kao pravoslavna hrišćanka, dobila posede u Ježevu kod današnjeg Sera. Odande je vodila diplomatsku mrežu koja je spajala svetogorske manastire, srpske ostatke državnosti i osmanski dvor. Strane delegacije prve su svraćale kod nje da nauče kako se prilazi sultanu.
Učestvovala je u izboru nekoliko vaseljenskih patrijarha, negovala veze sa manastirima i nastavila da koristi pečate srpske države – sve do smrti 1487. godine, kada je sahranjena u manastiru Kosinici.
DVE ŽENE KOJE SMO ZABORAVILI, A KOJE SU ČUVALE SRBIJU
Olivera i Mara, obe bez potomstva, ostale su upamćene kao pobožne pravoslavke i srpske plemkinje koje nikada nisu prestale da rade u interesu svoje zemlje. Njihova lična sudbina bila je često surova, ali njihov uticaj na odnose Srbije i Osmanskog carstva bio je nemerljiv.
Dok Hurem u Turskoj, Rusiji i Ukrajini ima spomenike, serije, marke i muzeje – Olivera i Mara u Srbiji se jedva spominju. A možda bi trebalo baš obrnuto: ove dve srpske sultanije nisu bile samo figure u istorijskoj igri, već žene koje su, u srcu najmoćnije imperije tog doba, svojim položajem čuvale svoj narod.
Njihova priča je priča o hrabrosti, diplomatskoj mudrosti i istrajnosti – i zaslužuje da se ispriča mnogo glasnije nego do sada.
Autor: Iva Besarabić
