Stalno razmišljate o problemima, unapred očekujete najgore, teško se opuštate čak i kada je sve u redu i imate osećaj da nešto nije kako treba čim nemate zbog čega da brinete? Dugotrajna izloženost stresu može promeniti način na koji doživljavamo svakodnevicu, pa mir, umesto olakšanja, počinje da izaziva neobičnu nelagodu.
Postoji trenutak u kojem stres prestaje da bude samo reakcija na tešku životnu situaciju i postaje gotovo uobičajeno stanje organizma. Čovek se toliko navikne na žurbu, obaveze, neizvesnost, probleme i stalnu pripravnost da više i ne primećuje koliko je napet. Ujutru se budi sa mislima o svemu što mora da završi, tokom dana prelazi sa jednog zadatka na drugi, a uveče teško uspeva da isključi misli. Čak i kada se okolnosti smire, u njemu ostaje osećaj da nešto mora da se dogodi, da nešto nije završeno ili da opasnost tek dolazi. To ne znači da je organizam doslovno zavisan od stresa, već da su se dugotrajna napetost i stalna pripravnost toliko uklopile u svakodnevne navike da ih osoba počinje doživljavati kao normalne.
Kada smo dugo izloženi stresu, naš organizam aktivira sisteme koji nam pomažu da odgovorimo na potencijalnu opasnost. U tome važnu ulogu imaju autonomni nervni sistem i hormoni poput adrenalina i kortizola. Ovi mehanizmi su izuzetno korisni kada treba brzo reagovati, ali problem nastaje kada pritisak traje nedeljama, mesecima ili godinama, bez dovoljno vremena za oporavak. Dugotrajna izloženost stresu može uticati na san, koncentraciju, raspoloženje, krvni pritisak i opšte zdravstveno stanje. Stručnjaci ovaj zbirni fiziološki teret koji organizam nosi zbog ponavljane ili hronične aktivacije sistema za odgovor na stres nazivaju alostatsko opterećenje. Drugim rečima, telo ne zaboravlja da je dugo moralo da bude u stanju pripravnosti, čak i kada neposredna opasnost više ne postoji.
Posebno zanimljivo je to što neki ljudi počinju da osećaju nelagodu upravo onda kada se okolnosti poprave. Kada konačno dobiju slobodan dan, završe veliki projekat ili reše problem koji ih je dugo opterećivao, umesto olakšanja osećaju nemir. Traže nove obaveze, proveravaju telefon, razmišljaju o potencijalnim problemima ili imaju utisak da gube vreme ako ništa ne rade. Kod nekih se javlja i potreba da unapred predvide svaku moguću neprijatnost, jer im kontrola pruža privremeni osećaj sigurnosti. Takvo ponašanje može biti povezano sa naučenim obrascima reagovanja, anksioznošću i dugotrajnom hipervigilnošću, odnosno pojačanom budnošću prema mogućim pretnjama. Mir im nije nužno neprijatan zato što ga ne žele, već zato što su navikli da funkcionišu u potpuno drugačijim okolnostima.
Dodatni problem nastaje kada čovek počne da poistovećuje sopstvenu vrednost sa količinom obaveza i napora koje svakodnevno podnosi. Ako je navikao da bude osoba koja sve rešava, sve kontroliše, svima je dostupna i nikada ne odustaje, odmor može doživljavati kao slabost ili nedovoljnu posvećenost. Takvi ljudi često ne umeju da prepoznaju sopstvene granice sve dok ih organizam ne upozori kroz iscrpljenost, razdražljivost, nesanicu ili druge tegobe. Važno je razumeti da sposobnost da podnesemo mnogo stresa ne znači da nam stres prija, niti da je takav način života bez posledica. Činjenica da neko može dugo da funkcioniše pod pritiskom ne znači da njegovo telo i um ne plaćaju cenu.
Foto: Unsplash.com
Dobra vest je da se odnos prema stresu može menjati, ali to obično ne podrazumeva jednu veliku odluku ili trenutnu promenu. Potrebno je postepeno učiti organizam i um da odmor nije opasnost, da ne mora svaki problem odmah da se reši i da slobodno vreme ne mora da bude ispunjeno produktivnošću. Redovan san, fizička aktivnost, boravak u prirodi, vreme bez telefona i realističnije postavljanje granica mogu biti važni koraci.
Ako su napetost, stalna zabrinutost i teškoće sa opuštanjem dugotrajni ili značajno remete svakodnevni život, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može pomoći u razumevanju obrazaca koji održavaju takvo stanje. Jer cilj nije da nikada više ne osetimo stres – to nije ni moguće ni poželjno – već da naučimo da ne živimo kao da je svaki dan vanredna situacija. Ponekad je najveći znak oporavka upravo trenutak u kojem shvatimo da nam je lepo, da ništa ne moramo hitno da rešavamo i da je sasvim u redu jednostavno biti miran.
Autor: S.Paunović
