Ponekad posežemo za slatkišima, grickalicama ili velikim količinama hrane ne zato što našem telu treba energija, već zato što pokušavamo da umirimo tugu, stres, usamljenost ili unutrašnju prazninu. Problem je što hrana može nakratko da utiša emocije, ali ne može da reši ono što ih je pokrenulo.
Emocionalno prejedanje nastaje kada hrana postane način regulisanja osećanja, a ne samo odgovor na fizičku glad. Nakon napornog dana, neprijatnog razgovora, razočaranja ili perioda usamljenosti, nekim ljudima upravo hrana pruža osećaj utehe i kratkotrajnog zadovoljstva. Slatkiši, peciva i omiljena jela mogu postati mali ritual kojim pokušavamo da se nagradimo ili umirimo. U tim trenucima često ne razmišljamo o gladi, već o potrebi da se makar na kratko osećamo bolje.
Zanimljivo je da emocionalna glad često dolazi iznenada i usmerena je ka određenoj vrsti hrane. Možemo biti siti, ali i dalje osećati snažnu želju za čokoladom ili nečim što nam pruža zadovoljstvo. Fizička glad uglavnom se razvija postepeno, dok emocionalna može biti povezana sa konkretnim događajem ili raspoloženjem. Ipak, ove dve vrste gladi nisu uvek lako razdvojive, niti je svako posezanje za hranom zbog emocija automatski znak problema. Važno je prepoznati kada hrana postaje gotovo jedini način na koji umemo da se izborimo sa neprijatnim osećanjima.
Jedan od razloga zbog kojih se ovaj obrazac ponavlja jeste kratkotrajno olakšanje koje hrana donosi. Kada pojedemo nešto što volimo, osećaj zadovoljstva može privremeno skrenuti pažnju sa problema. Međutim, kada taj efekat prođe, često se vraćaju iste emocije, a ponekad im se pridruže krivica, stid i nezadovoljstvo sobom. Tako nastaje začarani krug: osećamo se loše, jedemo da bismo se umirili, zatim se osećamo loše zbog načina na koji smo jeli i ponovo tražimo utehu. Što više pokušavamo da se kažnjavamo zbog toga, teže nam može biti da prepoznamo šta nam je zapravo potrebno.
Put ka promeni ne počinje zabranama, rigoroznim dijetama i obećanjima da više nikada nećemo pojesti nešto iz emocionalnih razloga. Počinje radoznalošću prema sopstvenim osećanjima. Šta se dogodilo neposredno pre nego što smo poželeli da jedemo? Da li smo bili povređeni, usamljeni, pod stresom ili jednostavno iscrpljeni? Ponekad nam je umesto hrane potreban odmor, razgovor sa bliskom osobom, šetnja ili mogućnost da priznamo sebi da nas nešto muči. To ne znači da moramo sebi uskratiti hranu kada nam pruža zadovoljstvo, već da postepeno razvijamo i druge načine da se pobrinemo o sebi.
Foto: Unsplash.com
Možda je najvažnije da prestanemo da posmatramo emocionalno prejedanje kao nedostatak karaktera ili dokaz slabe volje. Hrana je mnogima postala jedan od prvih naučenih načina utehe, a obrasci koji su se godinama razvijali ne menjaju se preko noći. Umesto samokritike, potrebno je razumevanje, strpljenje i spremnost da se bavimo emocijama koje pokušavamo da potisnemo. Ako prejedanje postaje učestalo, praćeno osećajem gubitka kontrole ili značajnom psihičkom patnjom, razgovor sa psihologom ili stručnjakom za poremećaje ishrane može biti dragocena podrška. Jer ponekad nam zaista nije potreban još jedan obrok – potrebno nam je da čujemo sebe i otkrijemo šta nam nedostaje.
Autor: S.Paunović
