Darko Obradović: Pitanje Grenlanda potvrdilo otpornost Zapada

Svetski ekonomski forum u Davosu definitivno je pokazao da su ekonomski rizici u suštini geopolitički rizici. Razlozi ekonomskih rizika potiču iz prirode geografije – poslednji primer je Grenland. Ali, ne treba zaboraviti i druge geografski ključne tačke kao što je Panamski kanal, Malajski moreuz, Suecki kanal, Ormucki tesnac skopčan sa drugim kopnenim putevima. Amerika je super sila zato što ima snage i sredstva da kontroliše ključne tačke na moru. Istovremeno Kina je korisnik američkih bezbednosnih usluga i slobodne plovidbe. Kada su Huti organizovali prepade i raketiranje u Crvenom moru Amerikanci su poveli operaciju „Čuvar prosperiteta“ i uspešno očistili Crveno more za plovidbu.

Pitanje Grenlanda za američkog predsednika Donalda Trampa je nova-stara ideja koju je on ponovo istakao. Trans-atlanski odnosi nikada nisu bili jednostavni. Oni su vrlo složeni jer se odvijaju u okviru demokratske procedure, slobode izražavanja, medijskih uticaja, višepartijske dinamike i na kraju krajeva borbe za glasače kroz izborne cikluse. U svojoj istoriji od 1949. godine odnosi između dve strane Atlantskog okeana prolazili su razne faze. Od faze kolektivnog jedinstva protiv sovjetske, odnosno ruske pretnje, preko izuzimanja Francuske iz jedinstvene nuklearne komande NATO-a. Jedan od zanimljivijih slučajeva koji se može uporediti sa trzavicama nastalim oko Grenlanda je slučaj Suecke krize iz 1956.godine. Tada su SAD sankcionisale Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo, predsednik Ajzenhauer je sručio svoj kompeltan bes na ova dva osnivača NATO-a. Zahtevalo se njihovo potpuno povlačenje iz Egitpa. SAD su zahtevale od svojih saveznika da odbiju od mogućnusti da kontrolišu Suecki kanal jer je to prioritet i interes SAD. Da li je aktivnost SAD od 1956. godine do danas sačuvala bezbednost Sueckog kanala? Naravno da jeste, dok je Francuska bila prinuđena da napusti region Sahela u Zapadnoj Africi pre dve godine primera radi.

Jednostavno je nemaju sve države jednaku kondiciju da izvrše pritiske, ponude adekvatne podsticaje i dejstvuju kinetički kada je to neophodno kao što to mogu da urade Sjedinjene Američke Države. Pitanje Grenlanda je upravo pitanje kompleksnosti koju nameće militarizacija Arktika. Istini za volju nisu SAD te koje su militarizovale Arktik već Kina i Rusija. Ove dve države su prethodnih godina uložile ogromne kapacitete u flote ledolomaca čiji ciljevi i zadaci nikada nisu do kraja transparentni. Kina i Rusija ignorišu interese drugih arktičkih država. Za to vreme Amerika nije razvijala ledolomce. Prve nove ledolomce isporučuje im Finska. Dok je Amerika mučila muku da arktičke operacije učini prijemčivim za privatne kompanije kojima su investicije u ledolomce bile neisplative, Kina je sebi dodelila strateški status arktičke nacije čime je deklarisala pravo koje joj geografski ne pripada. Sličan scenario gledamo u Južnom kineskom moru gde je na svaki sprud nalivan beton kako bi Kina proširila teritorijalne vode koje joj po međunarodnom pravu nikada nisu pripadale.

Američki predsednik Donald Tramp zna šta radi. Svestan je da mora da izvrši nužni pritisak na Evropske saveznike jer već sutra može biti prekasno ako se Kina razigra. Neko bi rekao da nije uzalud Tramp prisluškivao Merkelovu kada je suprotno bezbednosnim interesima ugovarala Severni Tok 2 i stvarala veštačku zavisnost od ruskog gasa. Nakon foruma u Davosu stvari se rešavaju u pravcu scenarija koji sam i ranije iznosio kao najverovatniji . Zapad nije Rusija ali je zato velika pričaonica. Grenald će postati strogo militarizovana zona. Razlozi? Niko osim Amerikanaca nije u stanju da prepreči put Rusiji i Kini. To se vidi po pitanju plenidbe tankera iz ilegalne flote. Ovaj izazov su prihvatili i Francuzi da ne bi bili „bezubi“ pa su i oni zaplenili ruski ilegalni tanker tokom trajanja foruma u Davosu. Tramp je izgurao izdvajanje od 5% za odbranu država članica NATO-a na prethodnom samitu alijanse.

Argumenti oko Grenlanda zasnivaju se na pretnjama od strane Rusije i Kine, a ne o pretnjama Evrope prema Americi. Zbog toga je bilo u potpunosti jasno da će se naći kompromisno i efikasno rešenje. Trampova taktika je bila maksimalistička kako bi se osigurao da se i evropsko krilo NATO u potpunosti uključi u ovu temu. Rezultat? Na Grenlandu se pravi posebna komanda za tu borbenu multinacionalnu grupu. Zahvaljujući Donaldu Trampu neće biti sigurnih prolaza za one koji urušavaju poredak od 1945.godine. Pitanje Grenlanda nije srušilo evroatlantski poredak, nije uništilo NATO i neće uništiti Evropsku uniju. I to nikada nije bio rizik. Ono o čemu su govorili svi lideri Zapada u Davosu isključivo i bez izuzetka se odnosi na Rusiju i Kinu kao revizioniste.

Težnja za strateškom autonomijom Evrope nije slabost već nužnost. Trzavice oko Grenlanda su pokazale da Evropska unija nije američka marioneta kako je predstavlja ruska propaganda. Evropska nezavisnost se ne bazira na konfrontaciji sa SAD već na partnerstvu, prosperitetu i bezbednosti. Sam zaključak iz govora Ursule fon der Lajen potvrđuje zajednički strateški interes „Na kraju, želela bih da se osvrnem na Grenland, pitanje koje zadire u samu srž sva tri ova imperativa. Kada je reč o bezbednosti Arktičkog regiona, Evropa je u potpunosti posvećena i u tom pogledu delimo ciljeve sa Sjedinjenim Državama.” Razlaz između SAD i Evrope ne samo da nije realan iz razloga strateških imeprativa već nije ni moguć jer ne postoje više “američke” i “evropske” firme jer je stepen isprepletanosti kapitala obavio svoj posao. Na polju vojne industrije NATO standard je učinio proizvodnju međuzavisnom između saveznika. PVO sistem NASAMS, primera radi, razvijen je u američko-nordijskoj kooperaciji i ovaj sistem čuva Belu Kuću.

Pitanje Grenlanda osnažilo je koheziju evroatlanskih partnera. Nema ničeg lošeg u jačanju strateške autonomije Evrope. Ovaj process je i zahtev koji podstiču same SAD jer se liberalne demokratije nalaze pod opsadom Kine i Rusije. U američkom je interesu jaka i snažna Evropa. Ta ista Evropa predstavlja vrata za američke globalne operacije, za projekciju moći. Primer za to je vazdušna baza Ramštajn koja se naziva globalnim američkim prolazom. Ko gubi od evropske strateške autonomije? Sigurno ne Amerika već Rusija i Kina.

Obrnuto ogledalo kojim se strateška rasprava o Grenlandu izvrnula u tačku rascepa Zapada u svom fokusu ne drži ključne događaje propasti svetskog poretka zasnovanog na pravilima. U prvom redu zaboravlja se Ruska agresija na Ukrajinu koja predstavlja ključni okidač promena evropske bezbednosne kulture. Isto tako zaboravlja se da je zbog Rusije NATO postao bogatiji za članstvo Finske i Švedske. Zaboravlja se da su ruski energenti polje na kome EU uspešno gradi stratešku autnomiju, a ne Fejsbuk i X. Najbitnije od svega je da pitanje Grenlanda, suprotno pisanju tabolida, potvruđuje da su glavne pretnje za mir postupci Rusije i Kine. Američki predsednik Tramp svojim nabusitim izlaganjima nije oteo Grenland od Danske, niti je ratovao za njega.

Dogovor čije su konture objavljene je strateški opravdan i logičan. Promene kojima svet svedoči odnose se na to da Rusija više nije izvor jeftinih energenata, Kina nije pouzdana baza jeftine proizvodnje i strateških sirovina, SAD više ne mogu da pružaju monopol na vojnu bezbednost Evrope. Ta era je završena i Evropa će te zavisnosti nastojati da vrati pod svoju kontrolu ili unutar mreže pouzdanih partnera. Dogovor sa Amerikom Evropi osigurava da ne bude potisnuta iz sopstvenog severnog dvorišta. Evroatlantski prostor je suviše dugo pod spoljašnjim pritiscima i vreme je da se nametnu nova pravila igre onima koji su mislili da će opsadom stvoriti krizu. Ovo sve nameće pitanje za neodlučne, koliko košta neutralnost? Koliko košta nesvrstanost? Koliko se isplati plovidba “divljim vodama” pored postojećih geostrateških svetionika? Da li bi pitanje Grenlanda imalo isti ishod da je kojim slučajem Kreljevina Danska vodila politiku vojne neutralnosti? Kako bi danas izgledala Grčka da nije članica NATO? Kako bi izgledao Kipar da nije član EU? Kako bi danas izgledala Poljska da nije američki saveznik?

Autor: Pink.rs