Savetnik potpredsednika Vlade Srbije i član Predsedništva SPS-a, Ibro Ibrahimović, u autorskom tekstu za "Politiku" analizirao je ulogu države u savremenoj ekonomiji i koncept ekonomskog patriotizma. Tekst Ibra Ibrahimovića prenosimo u celini:
Dugo se verovalo da će tržište, ako mu se ostavi dovoljno prostora, samo pronaći ravnotežu i obezbediti stabilan rast. Globalizacija je dodatno učvrstila to uverenje – činilo se da se granice brišu, da roba, kapital i tehnologije cirkulišu bez većih prepreka i da konkurencija sama po sebi rešava većinu problema. Poslednje velike krize pokazale su granice takvog modela – i ponovo u prvi plan vratile ulogu države. U jednom periodu, takav pristup je davao rezultate. Međutim, poslednje godine su pokazale da stvari nisu tako jednostavne. Pandemija, energetska kriza i poremećaji u globalnim lancima snabdevanja otvorili su pitanje koje više nije teorijsko: šta se dešava kada globalni sistem prestane da funkcioniše kako je zamišljeno?
Tada se pokazuje ono što se često zanemaruje – da svaka država, u trenutku ozbiljne krize, ostaje oslonjena pre svega na sopstvene kapacitete. U tim okolnostima uloga države dobija drugačiji značaj: ona više nije samo regulator, već faktor koji obezbeđuje stabilnost i kontinuitet funkcionisanja ekonomije. Zato se danas ponovo govori o ekonomskom patriotizmu. Ne kao o ideološkom sloganu, već kao o praktičnom pristupu koji podrazumeva da država jasno prepoznaje svoje interese i aktivno radi na njihovoj zaštiti i razvoju.
Dovoljno je pogledati šta rade najveće ekonomije. Sjedinjene Američke Države ulažu velika sredstva u razvoj i zaštitu sopstvene industrije i tehnologije, Evropska unija sve otvorenije govori o potrebi da očuva proizvodnju i ključne sektore, dok Kina već dugo vodi politiku u kojoj država ima centralnu ulogu u ekonomskom razvoju. Zajedničko im je to što otvorenost prema svetu ne znači odustajanje od sopstvenih interesa. Upravo kroz takve promene vidi se kako se uloga države ponovo redefiniše. U prilog tome govore i aktuelni procesi – od ograničenja izvoza energenata i hrane do sve otvorenije borbe za kontrolu ključnih sirovina i tehnologija. U takvom okruženju tržište više nije neutralan prostor, već polje u kome države aktivno štite sopstvene pozicije i dugoročne interese.
U takvim okolnostima postaje jasnije kako tržište zaista funkcioniše. Iskustvo poslednjih godina jasno govori da potpuno prepuštanje tržišnim pravilima ne vodi uvek većoj konkurenciji. Naprotiv, u pojedinim sektorima dolazi do koncentracije moći u rukama velikih sistema koji imaju kapacitet da utiču na cene i uslove poslovanja. U takvim okolnostima postavlja se suštinsko pitanje – ko štiti javni interes? Odgovor je jasan – država. Ne kao protivnik tržišta, već kao njegov korektiv, onaj koji postavlja okvir i obezbeđuje stabilnost.
Istovremeno, postalo je jasno da ekonomija više nije samo pitanje rasta – već pitanje suvereniteta. Država koja ima kontrolu nad energijom, hranom i ključnim industrijama ima i veći prostor za samostalno donošenje odluka. Iskustva iz prethodnih godina to potvrđuju i u praksi. Tokom pandemije i kasnije energetske krize, uloga države bila je presudna za očuvanje stabilnosti snabdevanja i funkcionisanja tržišta. U uslovima kada su globalni tokovi bili ozbiljno poremećeni, Srbija je uspela da očuva stabilnost i izbegne veće poremećaje koji su u isto vreme pogađali i mnogo razvijenije ekonomije. To jasno pokazuje da u kriznim okolnostima stabilnost ne obezbeđuje tržište – već država.
To se jasno videlo i na konkretnim primerima. Tokom pandemije, u trenutku kada su se i mnogo razvijenije države suočavale sa nedostatkom vakcina, respiratora i medicinske opreme, Srbija je uspela da obezbedi kontinuitet snabdevanja i stabilno funkcionisanje zdravstvenog sistema. Upravo tada se pokazalo koliko je važno imati kapacitet države da reaguje brzo i samostalno. Slična logika pokazala se i u energetskom sektoru. U uslovima sankcija, poremećaja na tržištu i neizvesnosti oko poslovanja „Naftne industrije Srbije”, država je uspela da očuva stabilnost snabdevanja i izbegne situacije koje su u regionu često vodile ka nestašicama ili naglim skokovima cena. U trenutku kada su mnoge evropske zemlje uvodile restrikcije ili beležile značajne poremećaje, Srbija je uspela da zadrži kontinuitet snabdevanja i relativnu stabilnost cena, čime je sprečen domino-efekat poskupljenja u celoj ekonomiji.
Upravo u takvim situacijama vidi se razlika između sistema koji se oslanja isključivo na tržište i sistema u kome država ima kapacitet da reaguje. Stabilnost snabdevanja i kontrola ključnih cena nisu rezultat okolnosti, već rezultat politike koja u kriznim trenucima preuzima odgovornost. U prethodnom periodu Srbija je napravila i vidljiv ekonomski iskorak. Privučene investicije, razvoj industrijskih zona i rast izvoza doprineli su jačanju ekonomskog potencijala zemlje. Zato je važno da takav model bude praćen jasnim dugoročnim planom i aktivnom ulogom države.
Otvorenost, sama po sebi, nije strategija. Ona je alat koji mora imati jasan cilj. Zato se danas postavlja pitanje daljeg razvoja: šta Srbija želi da proizvodi, gde želi da gradi svoju konkurentnost i na kojim sektorima želi da zasniva stabilnost u narednim decenijama. Odgovor na ta pitanja podrazumeva aktivniju ulogu države – ne kao prepreke tržištu, već kao njegovog usmerivača. To znači podršku onim sektorima koji imaju dugoročni potencijal, zaštitu domaće proizvodnje tamo gde je to potrebno i odgovorno upravljanje resursima koji su od strateškog značaja.
U savremenim uslovima to podrazumeva i praćenje globalnih tehnoloških tokova – od razvoja veštačke inteligencije do digitalne transformacije industrije – jer ekonomska konkurentnost više ne zavisi samo od resursa, već i od sposobnosti države da prati i usmerava nove razvojne pravce. U savremenoj ekonomiji teško da postoji prostor koji ostaje prazan. Upravo zato je važno da država kontinuirano definiše i štiti sopstvene interese, kako bi obezbedila stabilnost i dugoročan razvoj. Zato ekonomski patriotizam danas nije pitanje ideologije, već pitanje odgovorne politike – odgovor na svet u kome su se granice tržišta jasno pokazale. Jer država koja ne vodi svoju ekonomiju – prepušta i svoju budućnost drugima.
Autor: D.S.
