Savetnik potpredsednika Vlade Srbije Ibro Ibrahimović poručio je danas da zemlja koja uspe da zadrži dobrog nastavnika u maloj školi i iskusnog lekara u regionalnoj bolnici nije samo humana već je i strateški mudra, jer čuva ono što se, kako je rekao, ne može ni uvesti ni pozajmiti, a to je poverenje građana u sopstvene institucije.
Ibrahimović je u autorskom tekstu za "Politiku" naveo da u tom kontekstu dobijaju posebno značenje najave da će Srbija pojačati ulaganje u domove zdravlja i škole.
"U trenutku kada se svet pregrupisava i kada su tokovi obrazovanih kadrova postali deo geopolitičke računice, zemlja koja čuva sopstvene lekare i nastavnike čuva i sopstvenu stratešku autonomiju. Zavisnost od uvoza stručnjaka nije ništa manje opasna od zavisnosti od uvoza energije", naveo je Ibrahimović.
On je primetio da se i zapadne zemlje suočavaju sa deficitom medicinskog osoblja i nastavnika bez obzira na visinu zarada i zaključio da, kada isti problem imaju i bogate i siromašne zemlje, objašnjenje koje se zaustavlja na novcu, prestaje da bude potpuno.
"Promenio se, pre svega, položaj tih profesija u društvu. Pre dvadeset godina, nastavnik je u selu bio drugi po uticaju posle sveštenika. Lekar je bio čovek kome se veruje na reč. Danas roditelj dolazi na roditeljski sastanak uveren da je škola servis koji duguje, a ne zajednica koja gradi. Status profesije nije pao sam od sebe. Srušen je, i to ne zbog plate, već zbog kulture u kojoj su znanje i zdravlje postali roba", upozorio je Ibrahimović.
On je naveo da stav roditelja da odgovornost za vaspitanje sopstvenog deteta pada na školu, ne samo da je pogrešan, već je deo problema.
"Nastavnik ne može da zadrži autoritet u učionici dok roditelj dolazi sa uverenjem da škola duguje, a ne da zajedno grade. Nastavnik danas ulazi u učionicu sa mnogo više obaveza, a sa mnogo manje autoriteta nego pre dve decenije. Lekar radi u sistemu koji od njega traži sve veću produktivnost, a istovremeno mu pruža sve manje zaštite kada stvari pođu po zlu. Medicinska sestra je stub svakodnevnog funkcionisanja zdravstvenog sistema i ujedno njegov najnevidljiviji deo", rekao je on.
Kako je dalje dodao, kada profesija izgubi društveni status, novac je može zadržati kratko, a na duge staze odlaze i oni koji su ostali zbog poziva.
"Srbija, uz to, nosi teret koji zapadna Evropa ne nosi u istoj meri. Tamo odlazak domaćih stručnjaka delimično nadoknađuje priliv obrazovanih kadrova iz zemalja nižeg standarda. Kod nas te kompenzacije nema. Svaki lekar koji ode i svaki nastavnik koji profesiju zameni nečim isplativijim ostavljaju prazninu koju je teško popuniti. Ali ta praznina nije samo kadrovska", upozorio je on.
Ibrahimović je naveo da su u Srbiji plate u prosveti i zdravstvu u prethodnom periodu povećavane u više navrata, koeficijenti su korigovani, a pregovori sa sindikatima nastavljeni.
Kako je rekao, to nisu konačne mere i niko razuman ne bi tvrdio da jesu, ali jesu, kako kaže, signal da država razume gde leži stvarni problem i da odgovor ne traži samo u budžetskim stavkama, već i u vrednovanju samih profesija.
"Razlika između te dve stvari nije semantička. Sistem koji podiže platu, a ne menja status profesije, rešava simptom. Sistem koji radi oboje gradi osnovu. Zato ulaganje u te profesije nije socijalna politika u uskom smislu. To je državna investicija sa najdugoročnijim povratom", rekao je on.
Ibrahimović je zaključio da zemlja koja uspe da zadrži dobrog nastavnika u maloj školi i iskusnog lekara u regionalnoj bolnici nije samo humana, prema njegovim rečima, ona je i strateški mudra, jer čuva ono što se ne može ni uvesti ni pozajmiti, poverenje sopstvenih građana u sopstvene institucije.
"Ali deo odgovornosti je i na svima nama. Svaki put kada roditelj nastavnika tretira kao servis, kada pacijent lekara gleda sa sumnjom pre nego sa poverenjem, kada društvo znanje svede na robu, mi sami urušavamo temelje koje od države tražimo da gradi. Država može da postavi uslove. Kulturu poštovanja grade građani. Država može da gradi puteve i fabrike, i treba da ih gradi. Srbija to i dokazuje. Ali pored svakog autoputa mora da stoji škola u kojoj dete ima nastavnika koji ostaje i bolnica u kojoj pacijent zna da će biti zbrinut", poručio je Ibrahimović.
Kako je dodao, infrastruktura se gradi brzo, a kadar se gradi generacijama, a gubi za jednu.
"Profesije koje čuvaju znanje i zdravlje nisu trošak koji država podnosi. One su kapital koji državu održava. Jer zemlja koja izgubi svoje nastavnike i lekare ne gubi samo radna mesta, već gubi sposobnost da veruje u sopstvenu budućnost", poručio je Ibrahimović.
