Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Poseta predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog je više od protokola, više od simbolike – ona je suštinska potvrda kursa kojim se Srbija kreće. Zelenski je zakoniti predsednik države koja vodi antikolonijalni rat. Zbog čega je poseta Volodimira Zelenskog važna? Ona se ne meri samo potpisanim ugovorima i dogovorima iza zatvorenih vrata, već se meri činjenicom da Srbija ne učestvuje u ruskoj politici međunarodne izolacije Zelenskog. Jedan od ključnih ciljeva po izbijanju agresije bila je međunarodna kompromitacija ukrajinske države i njenog liderstva. Nakon četiri godine, jedini ko je izolovan i kompromitovan jeste Vladimir Putin, dok je za to vreme Zelenski obišao Evropu, Severnu i Južnu Ameriku, Bliski istok, Aziju i Afriku. Lider koji ide i traži pomoć za svoju državu, lider koji nije pobegao pred ruskim naletom, sleteo je i u Beograd. Došao je u državu u kojoj se vodi najsnažnija antiukrajinska propaganda, usmerena direktno protiv Zelenskog i njegove porodice. Zašto bi onda ukrajinski lider došao u takvu državu? Razlog leži u odgovornom rukovodstvu Srbije koje se zateklo u geopolitičkoj oluji, ali je očuvalo svoje principe i realpolitičku svest kroz samostalnu i nezavisnu politiku. Ovo je signal koji više niko ne može da ignoriše.
Poseta je pobudila pitanja budućnosti srpsko-ruskih odnosa. Čvrsto sam uveren da će ti odnosi zavisiti od načina na koji se Rusija bude ponašala prema Srbiji. Za četiri godine videli smo bezbroj dokaza koji ne idu u prilog Rusiji. Nažalost, propaganda je informativna operacija sa najvećim marketinškim budžetom u korist Rusije. Godinama je Rusija kultivisala mrežu podzemnih i javnih veza i konekcija sa ciljem projekcije sopstvene geopolitičke vizije. Takav pogled na svet nekada je imao svoju kratkoročnu korist, dok na duge staze predstavlja snažnu unutrašnju ranjivost. Javno mnjenje, godinama izloženo agresivnim jednostranim narativima u kojima je Volodimir Zelenski prikazivan isključivo kroz crno-bele karikature, doživelo je snažan kognitivni šok. Pro-ruski medijski mit o izolovanim i neprijateljskim odnosima razbijen je u hodu – vizuelnim dokazima koje je nemoguće ignorisati. Srdačan doček ukrajinskog predsednika, ukrajinska zastava na Kuli Beograd, plavo-žute boje na ulicama i konkretni ugovori nisu preko noći izbrisali višegodišnje zablude, ali su primorali javnost da se suoči sa realnošću i obmanama koje je ruska propagandna mreža dugo sejala.
Poseta ukrajinskog predsednika nije nikakav dokaz narušavanja politike četiri stuba, niti kršenja vojne neutralnosti. Suštinski, radi se o jasnom geopolitičkom signalu koji demonstrira racionalnost, dalekovidost i državništvo predsednika Vučića i dela Vlade Srbije. Srbija nije politički neutralna država, već je duboko politički svrstana u okviru evropskih integracija i ima svoju samostalnu politiku čiji raspored Moskva više nije u prilici da određuje. Ovo je geopolitički signal koji je jasan i bez šumova. Da li Beograd okreće leđa Moskvi ovim potezom? To će isključivo zavisiti od same Moskve. Ono što Beograd jasno demonstrira jeste geopolitička svesnost, uočavanje trenda i naziranje nekog budućeg okvira iz koga ne želi sam sebe da izoluje. Ukrajina je država regiona koji zajedno delimo – Jugoistočne Evrope. Sva je prilika da ćemo zajedno biti deo Evropske unije, a do tada će dve prestonice razvijati najbolje moguće odnose, uključujući energetske i šire ekonomske aktivnosti. Pitanje saradnje dve države u oblasti odbrane I bezbednosti ima svoje racionalne poteze. U prvom redu nalazimo se u fazi oblikovanja budućih srpsko-ruskih odnosa. Drugi korak je neutralizacija agresivne ruske ratne propagande, i tek nakon ovog obimnog posla možemo doći na teren bezbednosne saradnje. Nije samo energetika pod ruskim pritiskom, već I namenska industrija koja se našla na udaru jer posluje u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija I svim važećim propisima.
Poseta se isključivo odnosila na domen srpsko-ukrajinskih odnosa i verujem da, osim osnovnih informacija vezanih za borbenu situaciju, nije bilo ni reči o Rusiji. Previše posla imaju Vučić i Zelenski pred sobom da bi ovaj istorijski sastanak trošili na razgovor o Rusiji. Niko nema iluzija o tome šta Rusija radi; očigledno je da se Srbija nalazi pod energetskom ucenom i da je u procesu energetske tranzicije. Ukrajina ima višeslojna iskustva sa Rusijom i, ukoliko bi Srbija to zahtevala, mogla bi biti koristan partner u izgradnji Centra za nacionalnu otpornost koji bi se bavio ranim otkrivanjem i presecanjem svih vidova informacionih operacija. Ali, mislim da Beograd još nije zainteresovan za takav korak – još uvek je rano, po svemu sudeći.
Sa druge strane, Moskva ne miruje. Nema ni govora o tihom prihvatanju boravka Zelenskog u onome što oni smatraju svojim najzapadnijim propagandnim uporištem. Brže-bolje su se oglasili i sastanak u Beogradu okarakterisali kao ofarban u „smeđu“ boju – zna se na šta se misli. Povod za ovu reakciju bilo je pitanje novinara Mihaela Martensa, koji je na jednostavan i praktičan način uputio pitanje ukrajinskom predsedniku. Karakter pitanja koje je postavio Martens ni najmanje ne izlazi iz okvira medijske atmosfere koja prati konferencije ukrajinskog predsednika širom sveta. Sve to je poslužilo kao dobar povod da Rusija indirektno uvredi Srbiju nazivanjem samita dvojice lidera smeđom bojom. Nije za njih sporan Martens, nego lokacija sastanka, ali svesni svojih granica, odabrali su uvijeniji pristup. Ovo su reakcije zvaničnih kanala, kojih će biti još u narednom periodu, dok sa druge strane, nezvaničnim kanalima bljuju vatru sakriveni iza botovskih naloga i drugih eksponenata. Ukoliko se zna da su to njihovi kanali – a zna se – onda je poruka, verujem, primljena na adekvatan način.
Srbija treba da istraje u svojim naporima ka samostalnoj spoljnoj politici koju ne može ograničavati nijedan neformalni centar, a pogotovo ne onaj koji je sam sebe ograničio za narednih nekoliko decenija. Rusija vodi gubitnički rat, Putinova koncepcija se u temeljima sopstvene strukture urušava i mi nismo dužni da ruske poraze uzimamo u svoje geopolitičke kalkulacije. Srbija, kao buduća članica EU, u dobroj meri može održati svoj multivektorski pristup koji je delotvoran, ali nije neutralan. Zato je poruka snažna: Srbija predvođena Vučićem ima geopolitičke kondicije i kada je teško. Centralna tema razgovora očito su bile EU integracije, čime dolazi do sinergije dve pravoslavne i slovenske države koje znaju šta su geopolitička opterećenja, koliko je teško sprovesti reforme i od uništenih socijalističkih društava izgraditi savremena, preduzetnička i tržišno orijentisana društva za 21. vek.
