Jelena Milić, politička analitičarka i diplomata, objavila je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
U javnoj debati u SAD skoro je postignut konsenzus da ideološke debate između liberala i konzervativaca zamenjuje izbor između budućnosti i prošlosti, zbog ubrzanog razvoja i primene savremenih tehnologija koje menjaju geopolitičke odnose i svakodnevni život pojedinca.
Na unutrašnjem planu, pred vrlo bitne međuizbore, stav kandidata za Senat ili guvernere o izgradnji data centara značajno određuje njihov uspeh. Odnos biračkog tela zavisi od njihove blizine naseljenim mestima, od prosečnog bogatstva saveznih država ili od toga koliko velike kompanije poput Zakerbergove Mete nude podršku udruženjima nastavnika u oblastima gde planiraju investicije, a ne od toga da li je glasač načelno za jednu ili drugu veliku stranku. Kroz mehanizam Super PAC, koji je uvela Obamina administracija, sada se sliva ogroman novac vlasnika hajtek kompanija, čiji profit direktno zavisi od dinamike kojom se izdaju dozvole i zabranjuje gradnja infrastrukture potrebne za rad te industrije. U skoro svim saveznim državama se intenzivno vrši „reindustrijalizacija“ i uz subvencije se grade proizvodni kapaciteti hajtek industrija. Stvaraju se nova radna mesta, koja neće skroz biti popunjena „kadrovima“ veštačke inteligencije, ali će zahtevati preobuku i usavršavanje. Talas širenja panike od nekontrolisane kompjuterske inteligencije zamenila je racionalnija debata o budućnosti tržišta rada i kontroli industrije. Administracija Donalda Trampa je ovih dana pokazala koliko superinteligencija u državnoj upravi može da smanji nepotrebne troškove i otkrije obrasce masovnih zloupotreba budžetskih sredstava, a tek je počela njena primena.
Pitanje zavisnosti od lanaca snabdevanja u kojima su uska grla na koje SAD ne može mnogo da utiče premošćava se jačanjem proizvodnih kapaciteta u namenskoj industriji, rudarstvu i energetici. Razbijen je monopol velike petorke fabrika koje direktno ugovaraju poslove sa Pentagonom, pa to sada rade i relativno novi igrači poput Andurila. Princip rada je da kompanije same prave proizvodne kapacitete za relativno jednostavna rešenja oružja i opreme, ali da ona bude brza i masovna, slično situaciji u Americi tokom Drugog svetskog rata, kada su i fabrike kornfleksa bile lako prevedene u deo nameske industrije. Palmer Laki, koji je Anduril osnovao 2017. godine, imao je viziju da tehnologije Silicijumske doline uvede u vojnu industriju.Kompanija pravi specijalne softverske sistemime, napredne odbrambene dronove i rakete, a odnedavno sa vladom SAD i podmornice. Danas tridesetčetvorogodišnji Laki imao je 24 godine kada je osnovao Anduril, čija je vrdnost oko 90 milijardi dolara, a njegovo bogatstvo oko 5milijardi dolara. Laki, inače, zagovara da Amerika treba da prestane da bude svetski policajac i umesto toga postane setska prodavnica oružja.
Očekuje se da će vrednost pojedinih hajtek kompanija nešto pasti, ali da se neće ponoviti situacija iz perioda sloma dot.com kompanija koja je znatno uzdrmala i globalna tržišta. Energetske potrebe savremenih tehnologija, posle godina zastoja, vratile su upotrebu nuklearne energije u civilne svrhe. Industrija ima stabilan rast, jer čak i da se zaustavi gradnja data centara, ona će imati tržište koje se sada snabdeva energentima iz zemalja sa kojima SAD ima dosta problema, što će znatno promeniti i geopolitički odnos snaga. Slično je sa izgradnjom fabrika za najsavremenije čipove u Arizoni i na još par mesta, kojim se smanjuije zavisnost od skoro svetskog monoplističkog poloćaja tajvanskog TSMC. Američki IBM i japanska vlada uložili su ogromne sume novca u izgradnju proizvodnog kompleksa u Japanu, koji prve porudžbe čipova treba da isporuči početkom godine. Od tih projekata zavise i globalna finansijska tržišta i geopolitika. Japan je do pre tridesetak godina bio lider industrije, ali je zbog vertikalne strukture kompanija izgubio ritam. IBM je pre par godina u svoje laboratorije u SAD doveo pedesetak penzionera, stručnjaka iz tog perioda, koje su upoznavali sa svojim tehnologijama i zajedno su razvijali planove za spomnuti novi kompleksa. Ocenjuje se da će se globalni značaj Kine, koji je sada veliki i zbog mogućeg uticaja na tajvanske proizvođače, kad se ovi kapaciteti puste u rad, značajno smanjiti. Rusije nema na toj sceni kao jednog od ključnih aktera jer je sve više zavisna od kineskih resursa superinteligencije. Pokušaji uspostavljanja nove satelitske mreže ne idu kako je planirano. S druge strane, Starlink Ilona Maska, opet bliskog Trampu, u orbitu non-stop šalje nove satelite, pa se očekuje da će njegov internet postati uskoro konkurencija zemaljskim operaterima i u velikim urbanim celinama. O njegovom značaju za rat u Ukrajini već se sve zna. Eksploatacija i militarizacija svemira je, trenutno, jedna od glavnih trka SAD i Kine. Rusija i EU značajno zaostaju u svim ovim oblastima, što zbog previše regulacije, što zbog sankcija. Posledice toga će se na ekonomiju i kvalitet života građana znatnije odraziti za nekoliko godina, a geopolitički trendovi su već očiti.
Gde je Srbija u svemu ovome? Aleksandar Vučić u svojim predizbornim nastupima redovno naglašava da visoke tehnologije nisu pitanje prestiža već opstanka zemlje, ističući pristupanje Srbije američkoj inicijativi za SI kao istorijski korak i novo strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Američkim Državama koje otvara vrata za hiljade milijardi dolara investicija. Vučić poručuje da Srbija kao mala zemlja ne sme da propusti ovu revoluciju, zbog čega država razvija sopstvene suverene modele, a ujedno najavljuje i velike planove za razvoj robotike sa ciljem da u ovoj industriji do 2030. godine bude zaposleno osam hiljada ljudi. Slično je i sa namenskom industrijom. „Pogledajte samo nemački Rheinmetall. To je kompanija čija se dobit poslednjih godina enormno uvećala. To pokazuje gde svet ide.“ Ana Brnabić podseća da su u Srbiji uspešno izgrađena četiri naučno-tehnološka parka, koji uz Državni data centar u Kragujevcu i najavljeni dolazak trećeg superkompjutera čine „kičmeni stub“ digitalizacije i tehnološkog razvoja moderne Srbije. Vladimir Lučić, generalni direktor Telekoma Srbija, ističe da je Srbija na pragu da postane suštinski centar razvoja veštačke inteligencije u ovom delu sveta zahvaljujući geopolitičkim odnosima i partnerstvu sa Amerikom. Telekom se širi na američko tržište, što je ogroman potencijal za izvoz domaćih digitalnih servisa i SI rešenja. Mihailo Jovanović, direktor Kancelarije za IT i eUpravu, najavljuje uvođenje AI asistenata na portalu eUprave za automatizovano zakazivanje dokumenata građanima i ističe da se u Državnom data centru u Kragujevcu, koji poseduje najviše sertifikate bezbednosti u jugoistočnoj Evropi, razvija srpski jezički AI model na domaćim superkompjuterima kako bi se sačuvalo kulturno blago. Srbija je, pod Vučićem, otvorila strateški dijalog sa SAD, ušla u NASA-in program Artemis, spomenuti sporazum za razvoj SI i planira ogromne zajedničke energetske projekte.
Sa druge strane, kandidati i lideri pokreta Studentska lista, na kojoj ima oko 150 doktora nauka, u svojim zvaničnim javnim obraćanjima od raspisivanja izbora skoro uopšte ne spominju veštačku inteligenciju, robotiku ili data centre. Njihova vizija upotrebe SI je, za sada, kako je Vučić primetio, upotreba Čet GPT-ja za pisanje izbornog programa. Među njima ima, doduše, wannabe stručnjaka za softver Pegazus. Njihov narativ o Citizen Labu, koji smatraju neprikosnovenim, kosi sa upozorenjima dela međunarodne stručne javnosti. LSE (London School of Economics) sproveo je istraživanje povodom slučaja CatalanGate u Španiji, u kome se navodi da manjak uvida u kompletan lanac čuvanja digitalnih dokaza, što je u slučaju optužbi Srbije suština, ostavlja prostor za mogućnost manipulacije ili lažno pozitivne rezultate. Oni planiraju da spoljnu politiku stave na hold dok nas ne razjure motkama koristeći svoj model face recognition, patentirane inteligencije Tike Stanića. Slično je i sa samim pobunjenim studentima, koji izmišljaju točak u 21. veku, dok njihovi vršnjaci u SAD i Kini svojom inovativnošću menjaju geopolitiku i stil života 8 milijardi ljudi na planeti. Njihov odnos prema SAD ili Kini, nemoguće je čuti, osim kad se trešuju roboti Mlutin i Dragutin. Marksistička vizija pobunjenih filozofa, vrlo uticajnih u pokretu, a od profesora Toškića smo čuli da će studenti kreirati njihove politike kad budu u parlamentu, daje osnova za duboku skepsu. Slogan proevropskih kandidata je EU i tačka. EU, nažalost, svojim nesnalaženjem, deindustrijalizacijom i hiperregulacijom ono malo industrije što ima, kao i dugogodišnjim neracionalnim migrantskim politikama, stavlja tačku na svoj geopolitički uticaj. Uz to, sve očitijim dvostrukim standardima značajno obesmišljava mogućnost pristupanja, pa svako iole državno i građan ski odgovoran mora razmišljati o laternativama. Od njihoovg odnosa sa SAD za sada vidimo samo nametanje jednostrane slike prilika u Srbiji nekolicini kongresmena i senatora. Vrlo malo od gore spomenutih globalnih trendova i načina na koji se Srbija odnosi prema njima može se naći i u „profesionalnim“ medijima koji im daju bezrezervnu podršku. Oni su stavili tačku na svoj kredibilitet pišući sami o sebi dok pate od Trump-Vučić derangemet syndrom-a, kao i njihove matične afilijacije. To ih onemogućava da prepoznaju značaj saradnje Srbije sa SAD, pa i u rešava nju problema na koje ukazuju.
Jedan od pionira Silicijumske doline, suvlasnik Plantira skovao je termin od 0 do 1, po kome ekonomska vrednost i napredak čovečanstva ne dolaze od kopiranja i usavršavanja postojećeg -od 1 do n, već isključivo iz hrabrosti da se zakorači u nepoznato i stvori nešto potpuno novo -od 0 do 1. Studenti i evropejci, kopiraju i prilagođavaju lokalnim prilikama istrošene ili kompromitovane metode pobune i zagovaranja koje već pripadaju prošlosti. Vučić je, kako tako, naravno da može bolje, zakoračio ka 1, ka budućnosti. Razmislite o svemu ovome još jednom, pre nego što krenete na birališta, jer ako slučajno slomite ruku dok vas muči grip, nije pametno čekati da grip prođe pa onda otići u hitnu.
Autor: A.A.
