Saopštenje Jelene Milić prenosimo u celosti.
- Pobeda Studentske liste daje priliku da konačno saznamo ko su. Ako se po jutru dan poznaje, ima dosta razloga za brigu. Brzo će se skupiti dokazi da je većina političkog Zapada, nažalost, Vučićevu Srbiju gledala crno-belo, na autopilotu podešenom da se prizna nezavisnost Kosova, a Studentsku listu ružičasto sa istim namerama. Oni su do sada imali više prilika da se upoznaju sa stavovima i planovima pokreta nego srpska javnost. Reakcije na pobedu SL su očekivane. Vrlo angažovani kongresmen Džo Vilson tvrdi da Amerikanci „šalju srdačne čestitke narodu Srbije povodom teško izvojevane izborne pobede, a posebno studentima koji su pokazali istorijsku odlučnost i patriotizam u svojoj misiji da vrate vladavinu prava u svojoj zemlji“.
Oglušio se o to što je pre saopštavanja izbornih rezultata tvrdio da će Vučić izazvati nasilje, šireći paniku i direktno se mešajući u izborni proces koji je još bio u toku. Izvinjenje Vučiću naravno nije stiglo. Inače, baš kao i „diktator“ Orban, on se odmah mirno povukao. Senator Rodžer Viker, vodeći republikanac u važnom Odboru za oružane snage, smatra da „pobeda predstavlja gubitak za Vladimira Putina“. Marta Kos, komesarka za proširenje EU, poručuje da su vrata Evropske unije otvorena i da su spremni da zajedno krenu napred. Sa ili bez KiM i sankcija Rusiji ostaje da se vidi. Evroposlanica Irena Joveva poručuje da su mladi ispisali jedan od najlepših udžbenika istorije, a „njima ostavili… da uče“. Tonino Picula, izvestilac EU za Srbiju, otišao je najdalje: „Rušenje ograda tzv. Ćacilenda je možda srbijanski ekvivalent rušenja Berlinskog zida“.
Šta smo od lidera Studentske liste saznali u dva dana pošto su ove izjave date? Trojica su prve intervjue dali za „Raša Tudej“ negirajući da će uvesti sankcije, zahvaljujući se Rusiji uz uveravanja da će joj biti „pošteniji“ partner od Vučićeve vlasti. Četvrti je najavio zabranu izvoza oružja Ukrajini i Izraelu. Peti, očito bliži Gruhonjićevoj struji, već se izvinio svima u regionu. Šesti tvrdi da je samo u Jasenovcu, a ne u celoj NDH, pobijeno 700.000 Srba, te da krajiški Srbi nisu dovoljno branjeni. Sedmi smatra da će se odnosi sa Zagrebom popravljati, ali da će se još dugo imati različite percepcije o prošlosti, očito ne prateći šta se upravo ispostavlja Crnoj Gori. Javila se, inače, i Ljubljana odmah sa svojim uslovima. Formalni lideri SL očito ne kontrolišu jake delove pokreta, poput zborova s Konjarnika i pristalica uticajnog tviteraša, koji su najavljivali i radovali se „partiji“ u Informeru dok je bio u toku i „afteru“ ispred Pinka, da bi posle navodno retvitovali apele „centrale“. Bez jasne reakcije rukovodstva SL i osude ovih poteza, njihovi pozivi na nenasilje deluju neubedljivo.
Šta znamo o SL od ranije? Da se privatna svojina neće poštovati poručila je frakcija pokreta – Filozofi u blokadi, od čijih se stavova niko nije ogradio. Rečeno nam je da će politike koje budu zagovarali u parlamentu biti one donesene na plenumima, to jest da su 150 doktora nauka obične vodonoše. Briselski sporazum, najvažnija odluka u procesu evrointegracija Srbije, neprihvatljiv je, a i nisu ga oni potpisali. KiM je „privremeno okupirana teritorija“, za koju ćemo i 200 godina čekati da je oslobodimo. Vašingtonski sporazum, drugi značajan iskorak Vučićeve Srbije, oni takođe nisu potpisali. Ostaje da se vidi kako će ustavobranitelji poštovati međunarodno pravo i obaveze države. Studenti kažu „mi znamo šta je genocid“.
Dobro je znati da znaju, možda će svojom strategijom ubediti Zagreb da i on tu realnost prihvati. Na osnovu tog saznanja oni vide prirodu sukoba u Gazi. Ovo je uvreda za žrtve NDH, kojima ustaše nisu konvojima kamiona doturale tone hrane i vakcinisale ih. Srbi u NDH nisu većinski podržavali terorizam i antisemitizam, već su se, mahom, borili protiv fašizma i stradavali sa hrvatskim Jevrejima. Ako je u Gazi genocid, šta je po njima bilo u Srebrenici? Da li se šesti lider s tim slaže? Pored ovog istorijskog revizionizma, videli smo i potpunu ravnodušnost prema antisemitizmu pojedinih frakcija pokreta.
Sve gore navedeno je u suprotnosti sa „zajedničkim vrednostima koje EU i studenti dele“. Mnogo toga se znalo od ranije. Pitanje je da li će u cilju ostvarivanja svojih partikularnih interesa, pre svega pritiska da se prizna Kosovo, a pod plaštom zabrinutosti zbog povećanog ruskog uticaja koji već godinama inače slabi, politički Zapad i dalje nastaviti da na tog slona u sobi ne obraća pažnju. Imajući u vidu njihovo dugogodišnje neobjektivno izveštavanje o Vučićevoj vlasti, uz sve njene propuste, koje apsolutno nije uvažavalo naše legitimne interese, Studentska lista će imati još kredita.
Za razliku od spomenutih, Bela kuća je dala jasnu poruku šta joj je bitno i kako planira da to realizuje: „Radujemo se da nastavimo proširenje partnerstva sa novoizabranim poslanicima i građanima, i da nastavimo da jačamo trend započet prošle godine, uključujući i pokretanje Strateškog dijaloga“. Sa „novoizabranim poslanicima“, među kojima je i stotinjak iz SNS, što je okolnost koju skoro niko nije konstatovao.
Deo javnosti koji je iz mnogo objektivnih razloga podržao Studentsku listu, uključujući i revolt što ih nazivaju ustašama, je za nastavak evropskog puta, jer je lista „Evropska Srbija“ osvojila 0,28 posto glasova. Dve godine su uporno zagovarali vladavinu prava koja podrazumeva i poštovanje međunarodnih obaveza, pa se može očekivati da će biti kontrole nad liderima SL koji počinju da pokazuju svoje prave boje. Saradnja sa bilo kojom američkom administracijom u tom cilju, ako se pametno artikuliše, može više da pomogne nego da odmogne. Poziv na nastavak Strateškog dijaloga je koristan, bez obzira na to što mu je Vučić otvorio vrata za vreme Trampove administracije. Zbog takve probirljivosti ugušen je Vašingtonski sporazum. Pitajte se gde bi Srbija bila danas da je tada usaglašen novi status KiM.
Pogledajmo šta je ostvareno da bi se to postiglo, pa i u poslednje dve izuzetno teške godine: stabilan kurs dinara i fiskalna odgovornost na kojoj mogu da joj pozavide mnoge članice EU; humano postupanje prema migrantima sa Bliskog istoka i iz Južne Azije tokom velike migrantske krize; proširenje saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja; početak strateškog dijaloga sa SAD; pridruživanje Srbije NASA-inom programu Artemis; pridruživanje inicijativi za razvoj i kontrolu superinteligencije koju predvode SAD; razvoj državnog data centra koji ima najviši EU nivo potvrde pouzdanosti, čije kapacitete zakupljuju vodeće američke IT kompanije poput Orakla i IBM-a, a koji radi sa Nvidijinim čipovima (pa kongresmenska zabrinutost zbog malignog kineskog uticaja ne stoji); održavanje prve vojne vežbe sa NATO-om; planiranje jačanja proizvodnih kapaciteta za robotiku i baterije potrebne za nju i izgradnju data centara; konstantna podrška ukrajinskom narodu, jačanje saradnje sa Izraelom i odbrana od talasa antisemitizma.
Ideja da se spoljnopolitička pitanja stave ad acta, a obaveze zanemare, dok se unutrašnja ne reše, mogla je da pije vodu do pobede. Sve gore navedeno su koraci koji olakšavaju, a ne otežavaju vladavinu prava i evropski put, ako još bude smislen. SL bi trebalo da ih shvati kao korisne korake uz očuvanje nacionalnih interesa i prihvati poziv za nastavak jačanja Strateškog dijaloga sa SAD. I novoprobuđena dijaspora, koja joj je dala podršku i vidljivost, živi na političkom Zapadu. Korist od sankcija i zastoja saradnje sa SAD pod Trampom imaju samo uticajni članovi Kongresa, lobisti za nekompromisno rešenje KiM na našu štetu, kvazianalitičari kojima je zadatak da u tu svrhu Srbiju gledaju očima devedesetih i radikalne old school demokrate. Oni SL još gledaju kroz ružičastu prizmu, ali će prvi okrenuti glavu ako nastave kao ova dva dana, iako su hteli tri poljupca.
Autor: A.A.
