GORAN VESIĆ: STRANI JEZICI I TELEVIZIJSKA NASTAVA

Iako je bilo planirano da 1. septembra 1969. godine u dvanaest eksperimentalnih osnovnih škola u Beogradu strani jezik postane obavezan predmet od prvog razreda to se dogodilo tek posle zimskog raspusta.

Prvacima u ovim školama, odnosno njihovim roditeljima bilo je ponuđeno da biraju jedan od četiri strana jezika – engleski, francuski, ruski ili nemački.

Tokom jeseni 1969. godine u javnosti se vodila velika javna rasprava o ovoj ideji. Mnogi su bili skeptični da će projakat biti uspešan jer se smatralo da deca koja još nisu savladala ni srpsku azbuku teško mogu da nauče još po koju reč iz potpuno nepoznatog jezika. Ovaj eksperiment tadašnjeg Prosvetno-pedagoškog zavoda grada Beograda imao je za tadašnje programe i pedagošku praksu uopšte poseban značaj.

,,Neprekidno pratimo nastavu i možemo reći da smo vrlo zadovoljni i učenicima i posebno mladim nastavnicima. Na časovima se ne čuje nijedna reč na maternjem jeziku, a čitav nastavni proces se odvija usmeno, dakle bez čitanja i pisanja, ali se zato mnogo koriste očigledna sredstva. Čak se po jedan čas nastave nekih drugih predmeta, kao na primer Poznavanje prirode, Likovno ili Fizičko obrazovanje odvija na stranom jeziku”, govorila je za beogradsku Politiku Radmila Čulajević, savetnica u Prosvetno-pedagoškom zavodu i jedna od autorki ovog projekta. Ona je objašnjavala da je cilj eksperimenta da se uoče prednosti izučavanja jezika u tako mladom uzrastu i koliko je to bolje u odnosu na opšti program, odnosno nastavu jezika od petog razreda osnovne škole. Pedagozima je i tada bilo jasno da deca do osme godine poseduju neke specifične sposobnosti. ,,Deca u ovom uzrastu najbolje shvataju izgovor, intonaciju a tu su i intenzivne sklonosti ka oponašanju, naprimer”, objašnjavala je Čulajević.

Prosvetne vlasti, ohrabrene uspehom eksperimenta, najavile su da će obavezna nastava stranog jezika od prvog razreda biti uvedena u svim osnovnim školama. Ipak, to nije bilo lako jer je razvoj projekta zavisio od obezbeđivanja novca kao i kadrova jer nije bilo dovoljno nastavnika stranih jezika. Zato je obaveznu nastavu stranog jezika bilo lakše uvesti u većim gradovima dok je u manjim mestima bilo teško pronaći nastavni kadar. Potom se umešala, kako to kod nas obično biva, politika. Počeli su da se pojavljuju natpisi u štampi o ,,ugroženoj slobodi izbora jezika”, jer ,,nisu podjednako zastupljena sva četiri jezika pošto o izboru ne odlučuju sama deca već njihovi roditelji”. Razlog za ovu kampanju je bila činjenica da je prve godine preko 90 odsto roditelja đaka prvaka izabralo engleski jezik, nešto manje od deset odsto ruski dok su francuski i nemački bili veoma malo zastupljeni. Bilo je onih koji su u tadašnjoj komunističkoj partiji bili veoma zabrinuti zbog skoro plebiscitarnog izjašnjavanja roditelja za engleski jezik, pa su predlagali da makar srednjoškolci pored jednog obaveznog dobiju časove još jednog svetskog jezika ne bi li slučajno bio ruski jezik. Zvuči poznato, zar ne?

Dve godine kasnije, tada jedna od najvećih osnovnih škola u Beogradu, otvorena 1961. godine, 1971. godine izabrana je za novi revolucionarni poduhvat u našem školstvu. Tadašnja OŠ ,,Prva proleterska brigada”, do skoro OŠ ,,Stari grad” a danas Sportska gimnazija bila je 1971. prva škola u kojoj je uveden – interni televizijski školski sistem. Ova revolucionarna novina u obrazovanju u čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji podrazumevala je da učenici slikom, zvucima i elektro signalima svestranije doživljavaju postavljene probleme i zadatke umesto što koriste udžbenike. TV sistem omogućio je potpunu ,,kinofikaciju” nastave, što je praktično značilo ,,uvođenje naučnog filma u nastavni proces i racionalizaciju školskog programa”. Beogradska štampa je pisala da se čas fizike održavao tako što je svaki učenik u kabinetu imao svoje radno mesto koje je povezano sa profesorskom katedrom sa koje je nastavnik postavljao zajedničke ili pojedinačne zadatke. ,,Iako još nemamo potpunu koncepciju novog sistema komunikacije između učenika i profesora planiramo da je uspostavimo pomoću zvukova, signala i električnih impulsa čime bi se u nastavni proces uvela nauka”, govorio je ponosno novinarima Branko Cvetić, tadašnji direktor ove škole.

U školi je do početka školske godine postavljeno 20 monitora. Međutim, kao i svaka druga reforma obrazovanja ni ova nije prošla bez problema. Teško je bilo sedamdesetih godina obezbediti dovoljan broj učila, osposobiti nastavnike za novi način rada, ali i učenike da rukuju najnovijom tehnikom i tehnologijom. Zato je rukovodstvo škole zatražilo pomoć od Televizije Beograd. “Neopravdano se nastavnici plaše da će u novom sistemu biti zapostavljena njihova ličnost”, govorio je direktor Cvetić o strahovima i otporu nastavnika. ,,Funkcija nastavnika ostaje nezamenljiva, a na ovaj način on postaje kreator moderne nastave”, uporno je objašnjavao direktor i rekao: ,,Ukratko rečeno menja se samo forma, ali ne i sadržina njegovog rada”. Direktor je predložio da se u školi otvori televizijski studio iz koga je bilo moguće izvoditi ,,onlajn” nastavu kroz redovan program Televizije Beograd. Ipak, od ove ideje se odustalo pošto TV sistem koji je škola kupila u Engleskoj nije odgovarao našoj televizijskoj mreži. Naime, kada se aparatura priključila na električnu mrežu nije se prikazala ni slika ni ton. Razlog je bio taj što engleski sistem radi od 20. do 30. kanala, a naš do 10, objašnjavali su stručnjaci. Ideja o TV nastavi potekla je od Pedagoškog zavoda, a TV sistem, monitori i oprema prvog televizijskog školskog studija koštali su sto hiljada tadašnjih dinara. Opština Stari grad obezbedila je 60.000 dok je ostatak novca stigao iz kase Pedagoškog zavoda i same škole. ,,Imamo 16 školskih učionica ali monitori se neće uključivati u niže razrede, pošto ni kod nas ni u svetu nije utvrđeno kako televizija utiče na razvoj i psihu dece do 10 godina”, objašnjavao je direktor. Pošto je za trinaest nastavnih predmeta bilo isto toliko kabineta, monitori su postavljeni u svakom od njih. Kadar koji je trebalo da radi sa decom na ovakav način počeo je da se obučava tek posle formiranja studija.

Zanimljivo je da je po uvođenju televizijske nastave u OŠ ,,Prva proleterska” pokrenuta inicijativa da projekat zaživi i u ostalim osnovnim i srednjim beogradskim školama. Kako je sistem bio veoma skup, tadašnje beogradske vlasti su najavile da će tražiti kredite i pomoć od međunarodnih banaka, Fonda za razvoj Ujedinjenih nacija i raznih fondacija. Ponovo, zvuči poznato?

Svi su bili saglasni i da nedostaju nastavnici, ali ukoliko se ne bi odmah krenulo u korak sa tehnološkom revolucijom – izgubili bi svoj red. Alu red smo izgubili. Zato danas, pola veka kasnije, ne govorimo o digitalizaciji škole, tabletima i novim tehnologijama već o tome koliko su teške đačke torbe sa glomaznim štampanim udžbenicima.