Dejan Dragojević i dalje sa Sandrom, Đedovićem i Mićom sedi u Pabu. Zadrugari daju sve od sebe da ga nasmeju, dok on otvara dušu o svemu što mu se skupljalo danima.

Ne mogu da izdržim, polomiću sve, ne mogu, polomiću samog sebe! -

Nemaš razloga udarati samog sebe, puštaj krike, izbaci to iz sebe, ali nemoj udarati rukama, šta te boli ku*ac više, da lupaš glavom zbog koga? Da je od zlata bre. Zaboravi šta je bilo, zaboravi sve, to nije tako više! Doviđenja prijatno, kraj! - govorio je Mića.

Lep zdrav, prav, mlad momak - dodao je Đedović.

Otišao bih kući, pa onda negde drugde. Ne mogu da gledam ovo! Zamolio sam je samo par stvari, samo mrvu da me ispoštuje. Ne moram da gledam sve je*em mu mamu - zaplakao se Dejan.

Ovde ćeš pobediti sebe, posle će ti biti sve lako - nastavljao je Mića.

Da toliko nema obzira, ima milijardu mesta, ne na moje oči! Skoči mi organizam sam, mene ako prebaci na drugu stranu ne dao bog! To su trenuci kada ne mogu da rezonujem! - govorio je Dejan.

Detaljnije u nastavku ovog teksta.

Autor: J. M. Đ.