Posvetio se porodičnom životu, ali od muzike nikada nije digao ruke.
Muzička karijera folk pevača Radeta Lackovića traje punih 30 godina, iako se dugo retko gde u domaćim medijima može čuti za njega. I u vreme najveće popularnosti retko je davao intervjue za domaće medije, a pogotovo sada - ipak, i dalje aktivno radi, te vikendom puni klubove širom dijaspore, a živi na relaciji Srbija - Nemačka.
U Beograd je, u nameri da se probije na estradu, došao na nagovor kolege.
- Prva sugestija da krenem na ovaj profesionalni put bila je od Kemala Malovčića. Pevao sam po mom kraju, išao sam na takmičenja pevača amatera, kasnije su to bile kafane, svadbe... Išao sam onako polako, po redu. Kasnije je došla prva ponuda da idem za Nemačku, da pevam u Frankfurtu. Naravno, ja to nisam odbio. Razmisljao sam da je lako vratiti se tamo odakle sam krenuo, ali lepo je osvajati svet. Pevajući tamo po kafanama Kemal Malovčić mi je rekao prvi put kada me je video: " Šta ti radiš ovde, nije tebi mesto da pevaš ovde u kafani da pevaš, već idi ti za Beograd i snimaj ploču." Odgovorio sam mu da nisam razmišljao o tome i da se priprema rat. Kaže on meni da kod nas u Jugoslaviji neće biti rata. Sledeći put mi smo se ponovo videli u kafani i on me je pitao šta ja još uvek tražim tamo. Odgovorio sam mu "vidiš da se kod nas zakuvalo". U to vreme još uvek nije počeo rat između Srbije i Bosne. kaže meni Kemal, nikada neću zaboraviti: " Srbija i Bosna nikada neće ratovati, a tebi niko više ne treba u životu". Treći put kada samo se videli, ja sam već napravio karijeru, a rat je prošao. Videli smo se u Sanskom mostu kod njega, ja sam već bio velika zvezda... Uvek kada se sretnemo setimo se tih mojih početaka. Inače, pevajući u Frankurtu u kafani upoznao sam Kemiša. On je rođen u Frankfurtu i dolazio je kod mog svirača Mileta i pitao ga sa kim nastupa. Mile mu je pustio snimak kako ja pevam, a Kemiš je bukvalno skočio sa stolice. Tako je došlo do saradnje - priseća se Lacković, kojem su čudne i neuobičajene okolnosti na današnjoj sceni.
- Nikada nisam hteo da budem meta žute štampe. Vodio sam se time da imam dobru pesmu, ako je nemam neću ni objavljivati. Meni je pesma bila najveći adut i najjače oružije. Sada za kolege i ovo vreme, ne znam šta da kažem... Svako se bori na svoj način, onako kako misli da treba i kako mu je najbolje. E sad, da li je to dobro, vreme ću pokazati da li su bili na dobrom putu ili ne. Žao mi je, video sam dosta mladih kolega koji su krenuli lepo i onda odjednom nestali. Ne znam što se to dešava, možda zbog velikog pritiska, ogrome gužve. Mislim da ranije nije bilo gužve kao poslednjih godina. U vreme kada sam ja počinjao, i pre toga, ako se u celoj bivšoj Jugoslaviji pojavi jedan dobar pevač, to je uspeh. Tada se znalo da taj pevač ostaje i opstaje. Danas, u Srbiji se pojavio po 15 pevača godišnje. To je zaista mnogo i narodski rečeno, nije lako plivati u bari punoj krokodila - kaže Rade, koji novopečene kolege ipak razume.
- Znam koliko im je teško da se bore da ostanu i opstanu. Mo savet im je da se bore za dobru pesmu, da poštuju publiku maksimalno. Treba poštovati i gazde lokala u kojima pevamo, ako ugušimo gazde, gde ćemo mi pevati i nastupati?! Nekada se dogodi fijasko, diskoteka se ne napuni koliko je očekivano i gazda kada god me je pitao da skinemo cenu, pristao sam. Pita me gazda tada koliko može da spusti i onda napravimo dogovor, napravimo cenu tako da zaradimo svi. Ne vole naši ljudi da padnu na taj nivo da pitaju da se spusti cena, teško im je to...
Foto: Printscreen YouTube/RadeLacković
Autor: Kurir
