Željko Samardžić i njegova supruga Maja doživeli su veliku tragediju, preminuo im je sin kada je imao tri i po meseca.
Željko Samardžić i njegova supruga Maja doživeli su veliku tragediju, preminuo im je sin kada je imao tri i po meseca, o čemu je pevač jednom prilikom i pričao.
- Očeva porodica je iz Nikšića, tamo smo sahranili malog Zlatka, to je bila tuga za sve nas. Kad god dođe taj mesec, Maja i ja sami podelimo tu tugu i uvek razmišljamo koliki bi bio da je ostao živ, ali to je život. Nikada čovek ne zna šta mu se može desiti u životu. Idete ulicom, pa vas udari auto, a niste se tome nadali. Bio je beba, imao je tri i po meseca, ime sam mu dao Zlatko, po mom kumu koga sam mnogo voleo - pričao je pevač
- Sećam se tog perioda, moja pokojna baba je došla na babine, prvi put da vidi svog praunuka, za nju je bio veliki šok kada se sve desilo. U Crnoj Gori je muška glava velika stvar. Nikada to neću zaboraviti. Familijarno smo išli svi iz Mostara u Nikšić da odradimo te obrede.Inače, danas, Željko i Maja su ponosni roditelji tri ćerke, koje su im podarile unuke u kojima par uživa.
- Pokupio sam je s mature, ona je tada bila maturantkinja Ekonomske škole, rekao sam joj: 'Ti ideš kući sa mnom'. Inače, ja sam joj i pevao na maturi, postoji i fotografija te večeri. Ona je odmah pristala da pođe sa mnom, ali njeni roditelji su bili protiv naše veze. Muzičari su tada bili na lošem glasu, odmah pored fudbalera i još nekih zanimanja. Međutim, ja sam sve to već za nekih pet-šest dana doveo u red. Njeni su mi govorili da ona želi da studira, a ja sam rekao da to može i pored mene. Ali onda su brzo došla i dečica, to vam je život... Ona nikada nije zažalila zbog svoje odluke. Dan-danas imam odličan odnos s njenom familijom, život sve to nekako namesti - svojevremeno je Željko ispričao.
Foto: Pink.rs/A. Nikolić
Željkova Maja i trnovit početak u Beogradu
Podsetimo, Samardžić se prisetio početaka u Srbiji nakon što je bio prinuđen da ode iz rodnog grada.
- Ono što je bilo osnovno kad smo došli jeste da smo imali nekoga ko nas je dočekao, naš prijatelj Miško Milićević. Beograd kao da se osmehnuo. Bio je divan sunčan dan a mi smo bili na neki način unesrećeni a srećni, a meni je nebo nekako bilo sivo nad Beogradom bez obzira na Sunce koje je bilo užareno. Otišli smo u neizvesnost. Smestili smo se u Borči i bavili smo se mojim poslom. Nismo imali izbora, bilo je ili da budete u ratnom vihoru ili da se borite za koru hleba na drugi način... Meni je grubost nepoznanica, protiv rata sam svake vrste, hteo sam da prigrlim decu, budem uz njih i pokažem im da sam spreman da se žrtvujem za njih u svakom smislu, tako je i bilo - govorio je Željko.
"Nikada nisam jurio karijeru"
Željko Samardžić nedavno je govorio za Kurir o ostvarenim i neostvarenim željama, porodici i karijeri koja mu se kako kaže, slučajno dogodila.
- Imao sam interesantno detinjstvo, ja sam oficirsko dete. Selili smo se, menjali gradove i republike. Prvi razred sam završio u Nikšiću, drugi u Igalu, treći sam već bio u Mostaru, četvrti, peti, šesti i sedmi bio u Zadru, a u osmom sam se vratio u Mostar.Prvu ljubav iz ranog detinjstva prema muzici osetio sam kad bi dolazili gosti, pokojna majka me je često molila da otpevam nešto, ja se popnem na stolicu uzmem gitaru i pevam. Majka je osetila moj talenat a i sama je lepo pevala. Onda su me tu oni kao častili... - govorio je Željko i otkrio da nikada nije maštao da bude poznat:
- Ali nikada to nisam shvatao kao svoju budućnost sve dok u Zadru nisam odgledao festival "San Remo" i dok se nisu pojavili likovi iz moje rane mladosti koje sam obožavao poput Tom Džonsa kojeg sam kasnije u upoznao u Beogradu. Desila mi se karijera, zaista je nisam jurio. Kockice su se složile, a Beograd je grad u kome sam ostvario sve svoje snove.
Autor: M.K.
