Došla sam u petom razredu u Beograd. Bila sam srećna što ću upoznati nove drugare u školi, radovala sam se životu u velegradu, ovako za portal Pink.rs počinje svoju potresnu priču S.M. (33).

Ona se sa majkom, ocem i dva brata iz jednog sela pored Lazarevca doselila u Beograd, u stan u Novom Beogradu, koji je njen otac dobio od firme u kojoj je tada radio.

-Već prvog dana, kada sam došla u novu školu, deca me jednostavno nisu prihvatila - priseća se ona sa tugom u glasu.

Ispričala je da niko sa njom nije želeo da sedi u klupi, niti da joj priđe na odmoru.

-Mislila sam da je to zato, jer sam nova i da će me, vremenom, deca prihvatiti, kao i da ću naći drugare u novoj školi - rekla je S.M.

Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je postajalo gore.

Deca su počela da mi se ismevaju i da mi se rugaju.

-Ismevali su se mojoj odeći, kako sam govorila, kao i mom ponašanju - rekla je ona, dodajući da je niko nije zlostavljao fizički.

S.M. je rekla da je tražila pomoć od nastavnika, kao i da su joj mnogi pomagali da prevaziđe teške trenutke kroz koje je prolazila, ali da su se njeni drugari iz odeljenja trudili da joj svaki dan upropaste.

-Išla sam godinama kod psihologa, kako bih se izvukla iz depresije u koju sam upala. Umesto da to bude najlepši period mog detinjstva, bio je pravi pakao - rekla je ona.

S.M. kaže, da kada je krenula u srednju školu, sve se promenilo.

-I dalje sam išla kod psihologa, jer je postajao i dalje taj strah od psihičkog maltretiranja, ali sam u srednjoj školi pronašla drugarice sa kojima se i dalje družim - rekla je ona.

S.M. je završila pravni fakultet i sa svojim mužem koji je lekar živi u Francuskoj, a ima i trogodišnjeg sina.

-Sada sve to deluje kao ružan san i ne volim da se prisećam tih dana, dana kada sam neutešno plakala satima. Sada imam svoju porodicu, divne prijatelje oko sebe, a savetujem sve koji trpe bilo kakav oblik nasilja, da ne ćute nego da se obrate za pomoć.