U kovid bolnici u Kruševcu tim iskusnih lekara i sestara iz KC Niš uz pomoć mladih kolega vodi bitku za najteže pacijente. Borba se vodi na samo koji minut od centra grada - život i smrt u istoj sobi, strah i nada, bolest i borba - to je nova kovid bolnica.
Pištanje monitora
U intenzivnoj nezi, još s početka hodnika, čuje se pištanje monitora, zujanje mašina koje život znače. A dole, na dnu - beli džak na krevetu. Korona je odnela još jedan život. Desna ruka savijena u laktu odvukla kesu u stranu. Ispod kreveta kesa - poslednje što je ostalo iza čoveka.
- Smatra se da je leš infektivan šest sati. I zato, kada pacijent premine, stavimo mu preko lica gazu natopljenu alkoholom i telo moramo da držimo ovde šest sati - priča jedan anestetičar.
Pištanje u intenzivnoj je jako. Monitori blinkaju - saturacija, pritisak, krivudave linije...
Foto: Dimitrije Goll
Čeka se dva sata, po uobičajenoj proceduri za svaku smrt. A onda sledi džak i hodnik. Do onih šest sati. Ispod kreveta dve kese, pune stvari.
- Gašenje svakog života je teško za sve nas. Poslednje dane i sate smo proveli uz te ljude. I svi oni imaju nekoga ko sad pati. Al’ da ne bi mislio, odmah ideš dalje. Drugi pacijenti ne smeju da čekaju, moraš da se daš. I za svoje, i za njihovo dobro - priča Gordana Dragošev, glavna sestra bolnice.
Dole u uglu intenzivne nalazi se jedan čovek koji se bori za dah pod maskom. Žena pored njega je na respiratoru. Ona ništa ne zna. Anestetičar joj uzima krv i špric stavlja u aparat - gasni analizator.
- Uzeli smo arterijsku krv jer nosi kiseonik do vitalnih organa i aparat sad meri koncentraciju kiseonika u krvi, odnosno parcijalni pritisak kiseonika. Nažalost, ovde je 49, a trebalo bi da bude najmanje 90. Vidi se da je pacijentkinja u veoma lošem stanu - objašnjava Nikola Trajković.
Treći krevet od kreveta smrti je - pobeda! I dokaz da nije svaka bitka izgubljena, pa ni ona koja tako izgleda.
Krompir i piletina
- Pacijenta smo skinuli s respiratora posle nedelju dana. Ima 62 godine, koronu, a i Parkinsonovu bolest. I uspeli smo, uskoro će kući - priča dežurni anesteziolog.
Foto: Tanjug AP/Cecilia Fabiano/LaPresse via AP
Vreme je ručka. U drugoj sobi veselija atmosfera.
- Krompir, piletina, kupus - kud ćeš bolje - smeje se jedan pacijent, dok će Živadin Arsenijević (73) pored, na naše reči da odlično izgleda:
- Nemoj, molim te, da me urekneš! Izvukli su me. Hvala im do neba. U dnu „vrti“ krv kroz dugačko, krivudavo crevo - dijaliza.
Tu je i nasmejana gospođa.
- Nemojte, molim vas, da me slikate. Kosu ne pamtim kad sam oprala. Ipak bih morala da se sredim za novine - zaglađuje kosu, pa veli: - Ma ja sam vam i dijabetičar, i imam pritisak i šta ne sve. I evo me žive. Skinuše me juče s kiseonika. Sad mogu da pevam.
Dole u uglu, jednom pacijentu menjaju pelenu, baku okreću na leđa, tamo se kači infuzija, u aparat ide novi špric... Lete Bojana, Kaća, Beban, kako zovu Luku, mezimca klinike od 20 leta iz Kruševca, kome je ovo prvi posao. Tu je i sugrađanka mu Milica, i ona praktično dete. Prvo zaposlenje, naravno. Ali ne staje.
Foto: Tanjug
Najteže kad ode mlad
Na poluintenzivnoj se ipak lakše diše, ali ni tamo nije lako. Maske na sve strane.
Dole je prijemna ambulanta. Priskače Gordana sa svojom „decom“ - jedan, dva, tri - pacijenta iz kolica stavljaju na krevet. Pored deka, kost i koža. Drži masku na licu. Jedna papuča negde ispala. Somotske pantalone uvučene u čarape. Posle svih prizora, baš on tera suze na oči. Da li će izaći iz ove zgrade živ? U lift uvoze mladića u kolicima - crn, pognut, ne govori, gleda u pod... Idemo do kancelarije dr Vladana Cvetanovića, direktora ove bolnice, anesteziologa iz KC Niš. Prošao je sve s koronom od samog početka. Ništa ga više ne da iznenaditi, ali i on je od krvi i mesa.
- Najteže je kad umre neko mlad. Kad ste dali sve od sebe, borili ste se i on ode. U tim trenucima vas uhvati prokleti osećaj bespomoćnosti. U Nišu, pred mojim očima, umro mi je drug iz osnovne škole. Dvadeset i nešto dana bio je na respratoru. Sve smo uradili. Ali ništa - oči zasuziše, glasa više nema. Sve je rečeno...
