U trenutku kada se jedan život gasio drugi je dobio novu šansu. Danas slavim dva rođendana: 23. jul, kada sam rođen, i 21. mart, dan kada mi je transplantacijom srca darovan novi život, kaže Goran Filić (53), muzičar iz Smedereva.
Kako kaže, u mladosti se bavio različitim sportovima, bio je veoma aktivan, a kada se oženio, sve je to batalio.
- Ali onda, nakon tri decenije, vratio sam se na sportske terene. Nastavio sam sa sportom, ali sam izgleda preterao. Na to je najpre ukazalo srce. Počeo sam da se zamaram sve više i češće. Morao sam da pravim pauze dok hodam i tada sam shvatio da se nešto ozbiljno dešava - kaže Goran.
Kada je otišao kod lekara i uradio pregled, šokirao se: srce mu je bilo ozbiljno oštećeno i jedini spas je bila transplantacija.
- Počeo sam lečenje u smederevskoj bolnici, ali gradske bolnice nisu imale dovoljno resursa ni stručnosti za rešavanje tako ozbiljnih problema. Stanje je postalo alarmantno. Bio sam prepun vode, doslovno kao bure. Dovoljno je bilo da se dodirnem nogom, da pokušam da se počešem i voda bi počela da curi iz mene. Za dve nedelje, putem katetera, izvukli su mi 60 litara vode. Osećao sam se kao leš koji hoda, bio sam toliko loše da nisam mogao sebe da pogledam u ogledalu - priseća se Goran najtežih dana.
Tada je prebačen na Institut "Dedinje" u Beogradu, gde ga je pod svoje uzela dr Dragana Košović.
- Izuzetna žena i stručnjak. Na institutu su za samo tri dana ustanovili da mi je srce radilo sa svega 13 odsto kapaciteta. Tada mi je dr Košović saopštila ono što sam već i sam znao: "Gorane, jedino rešenje je transplantacija srca" - prepričava naš sagovornik.
Kako Goran kaže, bio je svestan da će morati da čeka i nije osetio strah, što je začudilo lekare.
- Jedan doktor mi je rekao: "Vidim da se smeješ, ili si lud ili veoma hrabar. Obično ljudi padaju u depresiju ili razmišljaju hoće li dobiti srce." Nastavio sam sa svojim životom, shvatajući da šta god bude, biće. Rekli su mi "Idi kući, možda ćemo te pozvati sutra, a možda nikada" - kaže Goran.
Ipak, pet meseci kasnije usledio je sudbonosni poziv.
- Supruga se javila na telefon i rekla da su iz Kliničkog centra zvali i da sam dobio srce. Tek tad sam prvi put osetio strah - priseća se on i dodaje:
- Ubrzo je počela priprema za transplantaciju. Na ulazu sam video kamere i novinare, pa sam pomislio da neka ekipa snima reportažu. No, ispostavilo se da je tog dana jedna televizija planirala snimanje simulacije transplantacije srca. Imali su svoje glumce i statiste, ali se u jednom trenutku pojavio pravi pacijent - ja. Sklonili su sve njih i snimali moju stvarnu transplantaciju. Snimili su ceo postupak, uključujući i trenutak kada su izvadili moje srce, stavili ga u posudu i prikazali poslednja dva otkucaja pre nego što je stalo.
Emotivan susret
Nakon svega Goran je želeo da pronađe porodicu preminulog mladića, koja je rekla "da" u najtežem trenutku i spasla život potpunom strancu, i zahvali se. On je učestvovao u televizijskoj emisiji nadajući se da će neko prepoznati njegovu priču.
- Sreli smo se prvi put, a osećao sam se kao da se poznajemo godinama, tada smo zajedno zaplakali. Nikad neću zaboraviti scenu kada smo supruga i ja stigli u dvorište, tada je izašla njegova sestra i bacila mi se u zagrljaj. Tu emociju ne mogu da opišem, pitala je samo: "Mogu li da stavim ruku na srce, da pozdravim brata?" - kroz suze je ispričao Goran, koji je nakon svega napisao stihove posvećene svom donoru i novom životu koji mu je "anđeo na zemlji" omogućio.
Autor: S.M.
