DECA, TELEFONI I ADHD: Da li ekran stvara poremećaj pažnje ili je priča mnogo složenija?

Danas nije neobično videti čak i veoma malu decu kako gledaju crtaće na telefonu, igraju jednostavne igrice ili koriste ekran dok roditelj pokušava da završi obrok, posao ili jednostavno dobije nekoliko minuta mira. U isto vreme, ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, sve je prisutnija tema među roditeljima. Zbog toga se često postavlja pitanje postoji li direktna veza: da li dete koje od najranijeg uzrasta provodi mnogo vremena uz ekran ima veće šanse da razvije ADHD? Kratak odgovor je – ne možemo reći da mobilni telefon izaziva ADHD. Međutim, postoje razlozi zbog kojih stručnjaci upozoravaju da prekomerna upotreba ekrana u ranom detinjstvu nije bez posledica.

ADHD je neurorazvojni poremećaj čiji nastanak je povezan sa složenom kombinacijom genetskih, neurobioloških i razvojnih faktora. Ne postoji jedan uzrok koji možemo označiti kao krivca, a dete ne dobija ADHD zato što je gledalo crtaće na telefonu. Ipak, istraživanja su pronašla povezanost između veće izloženosti ekranima i nekih problema sa pažnjom, ponašanjem i izvršnim funkcijama. Ključna reč je povezanost, a ne uzročnost. Drugim rečima, ne možemo jednostavno zaključiti da ekran izaziva ADHD, jer je moguće i da deca koja već imaju određene teškoće sa regulacijom pažnje češće traže veoma stimulativan sadržaj na ekranima.

Bebi telefon nije potreban da bi se razvijala. U najranijem periodu života mozak intenzivno uči kroz lice roditelja, glas, dodir, pokret, igru i istraživanje stvarnog sveta. Kada ekran redovno zauzima veliki deo tog vremena, dete može imati manje prilika za interakciju sa odraslima, kretanje, slobodnu igru i učenje kroz neposredno iskustvo. Posebno je važno šta ekran zamenjuje. Ako dete deset minuta pogleda nešto dok roditelj sprema ručak, to nije isto kao ako satima svakog dana provodi uz telefon umesto da se igra, razgovara i istražuje okolinu. Nije presudan samo ekran, već ono što zbog ekrana izostane.

Telefon je izuzetno efikasan alat za odvlačenje pažnje. Kada je dete nervozno, umorno ili mu je dosadno, animirani sadržaj može gotovo trenutno da ga zaokupi. Ali upravo zato roditelji treba da budu oprezni. Ako dete svaki put kada mu je teško dobije ekran, može imati manje prilika da postepeno nauči kako da samo podnese dosadu, frustraciju i čekanje. To ne znači da će nekoliko puta kada ste dali telefon detetu „uništiti“ njegovu sposobnost samoregulacije. Problem nastaje kada ekran postane gotovo jedini način smirivanja, zabavljanja ili nagrađivanja.

Kod male dece kvalitetan san ima ogromnu ulogu u raspoloženju, ponašanju, učenju i sposobnosti održavanja pažnje. Previše ekrana, posebno pred spavanje, može otežati uspavljivanje i narušiti rutinu. A dete koje je hronično neispavano može biti razdražljivo, impulsivno i imati teškoće sa koncentracijom – ponašanja koja spolja mogu podsećati na neke simptome ADHD-a. Zato, kada roditelj primeti da dete postaje izrazito nemirno ili teško održava pažnju, nije dovoljno pitati samo „koliko koristi telefon?“. Važno je pogledati celu sliku: san, dnevnu rutinu, kretanje, ishranu, stres, odnose sa odraslima i razvoj deteta.

Mobilni telefoni i tableti neće nestati iz života naše dece, niti je realno očekivati da svako dete odraste bez ikakvog kontakta sa ekranima. Ali za veoma malu decu granice imaju smisla. Što je dete mlađe, važnije je da najveći deo vremena provodi u stvarnoj interakciji – sa roditeljima, drugom decom, igračkama, knjigama i prirodom. Ekran može biti deo života, ali ne bi trebalo da postane glavni izvor zabave, utehe i stimulacije.

I možda je najvažnije zapamtiti sledeće: nije svako dete koje gleda telefon budući ADHD slučaj, niti je svako dete sa ADHD-om postalo takvo zbog ekrana. Umesto traženja jednog krivca, mnogo je korisnije posmatrati celokupan razvoj deteta i zapitati se da li mu ekran pomaže – ili polako počinje da zauzima mesto igre, sna, kretanja i ljudskog kontakta.

Autor: S.Paunović