Dete koje nikada nije bilo frustrirano neće naučiti kako da podnese razočaranje – a upravo sposobnost da izdrži neprijatne emocije postaje važna osnova za samoregulaciju, samostalnost i životne izazove!
Kada dete plače zato što ne može da dobije ono što želi, mnogim roditeljima prvi impuls je da odmah intervenišu. Ponudiće drugo rešenje, promeniti odluku ili pokušati da ga što pre umire. I to je potpuno razumljivo – teško je gledati dete koje pati. Ali frustracija sama po sebi nije nešto od čega dete treba po svaku cenu zaštititi. Kada je primerena uzrastu i kada dete kroz nju prolazi uz podršku odraslog, frustracija postaje prostor u kojem ono uči da nešto ne može odmah da dobije, da plan ponekad ne uspe i da neprijatna osećanja mogu da prođu.
Važna je razlika između toga da dete ostavimo samo sa frustracijom i toga da mu dozvolimo da je doživi dok smo uz njega. Roditelj može da kaže: „Znam da si želeo još da se igraš i teško ti je što je vreme za spavanje. Tu sam.“ Granica ipak ostaje. Dete možda neće prestati da plače, možda će se naljutiti, možda će protestovati – i to ne znači da smo pogrešili. Naš cilj nije da uklonimo svaku neprijatnu emociju, već da detetu pomognemo da nauči da je izdrži.
Upravo tu se gradi samoregulacija. Ona ne nastaje tako što od deteta očekujemo da se samo smiri u svakoj situaciji, već kroz hiljade malih iskustava u kojima najpre pozajmljuje mir roditelja, a vremenom razvija sopstvene načine da reguliše emocije. Kada dete doživi frustraciju, pa shvati da je preživelo, da problem može da se reši ili da neprijatno osećanje na kraju prođe, ono dobija dragoceno iskustvo: „Mogu da podnesem ovo.“ To je mnogo važnije od trenutnog izbegavanja suza.
Naravno, postoji granica. Nije cilj namerno izazivati frustraciju niti detetu uskraćivati pomoć kada mu je zaista potrebna. Malo dete ne može da se reguliše kao odrasla osoba i ne treba od njega očekivati emocionalnu zrelost koju još nema. Kada je dete preplavljeno, roditelj može pomoći zagrljajem, mirnim glasom, imenovanjem emocije i jasnom granicom. „Ljut si jer sam rekao ne. Razumem. Neću ti dozvoliti da udaraš.“ Podrška i granica mogu da postoje istovremeno.
Foto: Pixabay.com
I zato roditelj ne mora da bude popravljač svake neprijatnosti. Ako dete ne uspe da složi slagalicu, ne moramo odmah da je završimo umesto njega. Ako izgubi u igri, ne moramo da ga pustimo da pobedi. Ako mora da sačeka, ne moramo svaki put da pronađemo način da čekanje nestane. Upravo u tim malim, svakodnevnim situacijama dete vežba toleranciju na frustraciju, fleksibilnost, strpljenje i rešavanje problema.
Detetu ne treba detinjstvo bez frustracije – treba mu detinjstvo u kojem zna da nije samo kada je frustrirano. Kada roditelj ostane prisutan, ali ne uklanja svaku prepreku, dete postepeno uči ono što će mu biti potrebno čitavog života: da ne može uvek da bude po njegovom, da neuspeh nije katastrofa, da emocije nisu opasne i da je moguće biti ljut, tužan ili razočaran – a ipak nastaviti dalje.
Autor: S.Paunović
