Jednog dana shvatite da osoba koju ste godinama nosili u naručju više ne traži da je držite za ruku – i tada počinje jedna od najtežih roditeljskih lekcija.
Postoji trenutak kada roditelj primeti da se njegovo dete promenilo, možda čak i pre nego što je sam spreman da to prihvati. Nekada je jedva čekalo da mu ispriča kako je provelo dan, tražilo zagrljaj za svaku sitnicu i želelo da budete deo gotovo svega što radi. A onda odjednom počinje da zatvara vrata sobe, odgovara kratko, više vremena provodi sa društvom i sve češće ima svoje mišljenje koje se ne poklapa sa vašim. I upravo tada roditelj mora da nauči jednu od najtežih stvari – dete se ne udaljava nužno zato što vas manje voli. Ono pokušava da postane osoba za sebe.
Tinejdžerske godine prirodno donose potrebu za većom samostalnošću. Dete želi da samo bira odeću, muziku, prijatelje, način na koji provodi vreme i sve više odlučuje šta želi da podeli sa roditeljima. To ponekad izgleda kao bunt, ali iza toga često stoji potreba da proveri gde su njegove granice. Roditelju nije lako da napravi razliku između zdravog osamostaljivanja i ponašanja koje zahteva ozbiljniju pažnju. Ipak, stalna kontrola i ispitivanje mogu proizvesti upravo ono čega se roditelj najviše plaši – dete će početi još više da krije svoj svet. Granice su važne, ali jednako je važno da tinejdžer zna da kod kuće i dalje ima sigurno mesto.
Možda je jedna od najtežih promena za roditelja činjenica da više nije centar detetovog sveta. Tinejdžer neke stvari prvo kaže najboljem prijatelju, nešto prećuti, a ponekad će čak prevrnuti očima na savet koji ste mu dali deset puta. To može da zaboli, posebno kada se setite perioda kada ste bili osoba kojoj se obraćao za baš sve. Ali roditeljstvo se u tom trenutku ne završava – samo menja oblik. Umesto da budete osoba koja rešava svaki problem, postajete osoba koja je tu kada dete poželi da se vrati, pita, pogreši ili potraži savet. Vaša prisutnost više ne mora da bude glasna da bi bila važna.
Prihvatanje tinejdžera ne znači da treba dozvoliti baš sve. Roditelj i dalje postavlja pravila, štiti dete i reaguje kada postoji razlog za zabrinutost. Razlika je u tome što se autoritet sve manje zasniva na rečenici „zato što sam ja tako rekao“, a sve više na razgovoru, poverenju i objašnjenju. Tinejdžeru je potrebno da oseti da njegovo mišljenje ima vrednost, čak i kada konačna odluka ostane na roditelju. Najzdravija granica često nije zid, već vrata koja mogu da se zatvore kada je potrebno, ali kroz koja se uvek može ući i razgovarati.
Foto: Unsplash.com
Roditeljima je ponekad teško da prihvate da cilj nije da dete zauvek ostane isto ono malo biće koje ih traži za svaku sitnicu. Cilj je upravo suprotan – da jednog dana postane samostalna osoba koja ume da misli svojom glavom, donosi odluke i zna kome može da se obrati kada joj je teško. Zato trenutak kada tinejdžer počne da se udaljava ne mora biti kraj bliskosti, već početak jednog drugačijeg odnosa. Možda više neće želeti da ga poljubite pred društvom, možda će vam reći da „ništa ne razumete“, ali će negde duboko znati da ste tu. A kada jednog dana ponovo sam dođe i počne da vam priča o svom životu, shvatićete da dete nije nestalo – samo je poraslo.
Autor: S.Paunović
