'A KOLIKO SI IH IMALA DO SADA?': Pitanje koje otkriva više o muškarcu nego o ženi kojoj je postavljeno!

Postoje pitanja koja na prvi pogled deluju kao obična radoznalost, a zapravo mogu da otkriju čitav sistem vrednosti osobe koja ih postavlja. „A koliko si ih imala do sada?“ jedno je od njih. Naravno, u partnerskom odnosu razgovor o prošlim vezama, seksualnom zdravlju, granicama i iskustvima može da bude sasvim prirodan i koristan. Međutim, postoji velika razlika između iskrenog razgovora dvoje ljudi koji žele da se upoznaju i ispitivanja u kojem se od žene očekuje da navede broj, a zatim sačeka presudu. Problem nastaje kada odgovor postane merilo njene ozbiljnosti, karaktera, moralnosti ili podobnosti za vezu. Žena tada više nije osoba sa sopstvenim iskustvima, osećanjima, željama i životnom pričom, već neko koga treba proceniti na osnovu jedne brojke. A ako je zaista potrebno da se nečija vrednost svede na takav podatak, možda bi trebalo postaviti mnogo važnije pitanje: koliko je taj neko sposoban da poštuje osobu koja stoji naspram njega?

Dvostruki aršini posebno dolaze do izražaja kada se isti kriterijumi ne primenjuju na muškarce i žene. Muškarac sa velikim brojem partnerki neretko se u određenim društvenim krugovima predstavlja kao iskusan, poželjan ili čak vredan divljenja, dok se žena sa sličnim iskustvom suočava sa osudom, podsmehom i etiketama. Ista stvar, dakle, dobija potpuno drugačije značenje u zavisnosti od pola osobe o kojoj govorimo. Takav obrazac nije samo zastareo, već je i duboko mizogin kada se njime ženama nameću stroža moralna pravila nego muškarcima. Nije stvar u tome da svi moraju da imaju isti broj partnera, niti da svako mora da ima identičan odnos prema seksualnosti. Ljudi imaju različite želje, iskustva, vrednosti i životne puteve. Stvar je u tome da pravo na lične izbore ne može da važi za jedan pol, a da se drugom istovremeno pretvara u razlog za ponižavanje. Ako je iskustvo vrlina kod muškarca, a mana kod žene, onda problem nije u iskustvu, već u načinu na koji društvo odlučuje kome će dozvoliti slobodu, a kome će je naplatiti osudom.

Da li broj pet ili broj dvadeset pet zaista govori koliko je neko sposoban da voli, bude veran, izgradi zdrav odnos ili preuzme odgovornost za svoje postupke? Sam po sebi, ne govori gotovo ništa od toga. Broj prethodnih partnera ne može automatski da nam kaže da li je osoba iskrena, empatična, emotivno zrela, pažljiva ili spremna na ozbiljnu vezu. Neko može da ima malo iskustva, a da se ponaša sebično i nepošteno; neko drugi može da ima bogatu ljubavnu prošlost i da bude pouzdan, odan i pažljiv partner. Isto tako, osoba sa malim brojem partnera nije automatski bolja, niti je osoba sa velikim brojem automatski emocionalno nezrelija. Ono što je zaista važno jesu ponašanje, međusobno poštovanje, iskrenost, odgovornost i način na koji se partneri odnose jedno prema drugom. Ako nekoga zanima da li su dve osobe kompatibilne, mnogo više će saznati razgovorom o njihovim očekivanjima, granicama i vrednostima nego svođenjem intimnog života na statistiku. Ljudi nisu biografije sastavljene od jedne cifre, a kvalitet budućeg odnosa ne može se izračunati prostom matematikom.

Posebno je važno razumeti da žena nije dužna da se stidi svoje prošlosti kako bi se uklopila u nečiju predstavu o idealnoj partnerki. Ima pravo da govori o svojim iskustvima, ali ima pravo i na privatnost. Niko ne mora da odgovori na svako intimno pitanje samo zato što ga je potencijalni partner postavio. Naravno, to ne znači da su pitanja o prošlosti uvek neprihvatljiva ili da partneri ne treba da razgovaraju o seksualnom zdravlju i bezbednosti. Naprotiv, otvorena komunikacija o tim temama može da bude važan deo odgovornog odnosa. Međutim, razgovor koji služi razumevanju nije isto što i razgovor koji služi kontroli, posramljivanju ili procenjivanju nečije vrednosti. Zato bi žene trebalo da obrate pažnju ne samo na pitanje koje im je postavljeno već i na način na koji se odgovor dočekuje. Ako muškarac zbog njene prošlosti počne da je vređa, omalovažava, ucenjuje ili joj uskraćuje poštovanje, to je ozbiljan znak da odnos možda nije zdrav. Njegovo pravo na lične preferencije ne uključuje pravo da drugu osobu ponižava. A žena ne mora da se pravda, dokazuje ili prevaspitava nekoga ko je već odlučio da je posmatra kroz predrasude.

To ne znači da ljudi ne smeju da imaju kriterijume pri izboru partnera. Svako ima pravo da traži osobu čije se vrednosti, životne navike i pogledi na intimnost poklapaju sa njegovim. Neko želi partnera koji seksualnost povezuje isključivo sa dugoročnom vezom, neko ima drugačiji pogled na intimnost, a neko smatra da broj prethodnih partnera uopšte nije relevantan. O tim razlikama može da se razgovara bez vređanja i dvostrukih standarda. Međutim, ako muškarac tvrdi da mu je žena prihvatljiva sa pet partnera, ali ne i sa dvadeset pet, iako ne ume da objasni zašto bi sama brojka trebalo da promeni njenu vrednost kao osobe, onda bi vredelo razmisliti o tome šta se zapravo krije iza takvog stava. Nesigurnost, naučene predrasude ili potreba za kontrolom mogu da budu deo odgovora, ali se ne mogu unapred pretpostaviti kod svakog pojedinca. Ono što se može reći jeste da žena ne treba da pristaje na odnos u kojem će njena prošlost stalno biti korišćena kao oružje protiv nje. Partner treba da bude osoba sa kojom može da razgovara otvoreno, a ne sudija pred kojim mora da dokazuje da zaslužuje ljubav. Jer poštovanje koje zavisi od jedne brojke nikada nije bilo pravo poštovanje.

Autor: S.Paunović