Ako se našminka, „trudi se previše“. Ako se ne našminka, „zapustila se“. Ako se obuče izazovno, „traži pažnju“. Ako se obuče jednostavno, „nema stila“. Koliko god da uradi, neko već ima mišljenje o tome kako bi žena trebalo da izgleda.
Ženski izgled često se posmatra kao javna stvar o kojoj svi imaju pravo na komentar. Žena može izaći bez šminke i čuti da izgleda umorno, a može se pojaviti savršeno sređena i dobiti primedbu da se „previše trudi“. Može nositi kratku suknju i biti ocenjena kao neukusna, a dugu haljinu kao dosadna. Problem nije u tome što ljudi imaju različite ukuse. Problem nastaje kada se od žene očekuje da pronađe gotovo nemoguću ravnotežu: da bude negovana, ali ne opsednuta izgledom; privlačna, ali ne „provokativna“; moderna, ali ne površna; mladolika, ali da ne izgleda kao da pokušava da bude mlađa. Kao da postoji savršena verzija ženskog izgleda koju svi podrazumevaju, a niko ne ume tačno da objasni šta ona podrazumeva.
Još je zanimljivije što se kriterijumi menjaju u zavisnosti od situacije. Na poslu se od žene često očekuje ozbiljnost i diskretnost, ali i da izgleda uredno i negovano. Na društvenom događaju očekuje se da se potrudi, ali ne toliko da zaseni druge. Posle četrdesete, neke promene izgleda počinju da se tumače kroz godine: previše kratko, previše usko, previše upadljivo. A kada žena odluči da potpuno zanemari očekivanja, ni tada ne izlazi iz tuđih procena — samo se menja vrsta komentara. Kao da žena ne dobija pravo da jednostavno postoji u svom telu, već stalno mora da obrazlaže šta je njena odeća „poručila“.
Možda je najzanimljiviji deo priče u tome što žene često vremenom počnu same sebi da budu taj kritičar. Pre nego što izađu iz kuće, proveravaju da li su „previše“. Da li je haljina prekratka. Da li je šminka prejaka. Da li će neko pomisliti da pokušavaju da izgledaju mlađe. Da li su, s druge strane, dovoljno doterane za priliku. Tako spoljašnji pogled postaje unutrašnji glas. Čak i kada niko ništa ne kaže, žena može sama sebe da cenzuriše, jer je godinama učila da njen izgled nije samo njen izbor već i nešto što će biti procenjivano.
A onda dolazi možda najteži korak: shvatiti da lični stil nije referendum. Ne mora svima da se dopadne. Ne mora da bude u trendu. Ne mora da dokazuje mladost, status, ženstvenost ili uspeh. Žena može voleti visoke potpetice ili patike, crveni ruž ili potpuno golo lice, kratku haljinu ili širok kaput — i nijedan od tih izbora sam po sebi ne govori koliko vredi, koliko je ozbiljna ili koliko je „dobra žena“. Moda može biti igra, izraz karaktera, zadovoljstvo, kreativnost ili jednostavno način da se osećamo lepo. Ne mora svaki komad odeće da bude društvena izjava.
Foto: Unsplash.com
Možda je zato najveći luksuz koji žena može sebi da priušti upravo sloboda od potrebe da svima bude jasna. Da se obuče zato što joj se nešto dopada, a ne zato što želi da izazove određenu reakciju. Da se našminka jer uživa u tome, ili da ne stavi ni trunku šminke jer joj se tako više sviđa. Da sa pedeset nosi ono što joj je lepo, kao što je sa dvadeset nosila ono što joj je tada bilo lepo. Jer prava sloboda u modi ne počinje onda kada pronađemo savršen stil. Počinje onda kada prestanemo da pitamo: „Kako ovo izgleda drugima?“ — i prvi put iskreno pitamo: „Da li se ja ovako osećam kao ja?“
Autor: S.Paunović
