Trčanje, vikanje, odbijanje poslušnosti i burne reakcije na svaku zabranu mogu biti deo odrastanja, ali kada dečje ponašanje postaje razlog za zabrinutost? Uzrast između prve i treće godine donosi velike emocionalne promene, a ono što odraslima izgleda kao bezobrazluk često je posledica nezrelosti. Ipak, to ne znači da detetu ne treba postavljati granice.
Todleri, odnosno deca uzrasta od jedne do tri godine, tek uče da razumeju sopstvene emocije, kontrolišu impulse i komuniciraju svoje potrebe. Kada dete vrišti jer ne može da dobije igračku, baca se na pod zbog zabrane ili odbija da napusti igralište, to najčešće nije smišljen pokušaj da iznervira roditelja. Njegov mozak još nije dovoljno razvijen da bi emocije uvek regulisalo na način na koji to odrasli očekuju. Zato je važno razlikovati razvojno očekivano ponašanje od namernog kršenja pravila, ali i imati na umu da ni dete koje razume zabranu ne može uvek da se uzdrži od impulsivne reakcije.
Prava razlika ne nalazi se samo u tome koliko je dete glasno, aktivno ili neposlušno, već u okolnostima u kojima se ponašanje javlja i načinu na koji odrasli reaguju. Umor, glad, previše stimulacije i promena rutine često izazivaju burne reakcije. Dete koje plače zato što mu je nešto zabranjeno ne mora biti nevaspitano — možda jednostavno još ne ume da podnese frustraciju. S druge strane, ako se određeno ponašanje stalno ponavlja, važno je da roditelji mirno i dosledno pokažu šta je prihvatljivo, umesto da svaki put popuste kako bi izbegli neprijatnu scenu.
To što je neko ponašanje razvojno očekivano ne znači da treba dozvoliti sve. Ako dete udara drugu decu, grize, baca predmete prema ljudima ili namerno ugrožava svoju bezbednost, roditelj treba da reaguje odmah, mirno i odlučno. Kratke poruke poput „Ne dam da udaraš“ ili „Igračka nije za bacanje u ljude“ mnogo su korisnije od dugih predavanja koja dete tog uzrasta teško može da razume. Granice se ne postavljaju ponižavanjem, zastrašivanjem ili fizičkim kažnjavanjem, već ponavljanjem jasnih pravila i pokazivanjem prihvatljivijeg načina ponašanja.
Veliku ulogu ima i ponašanje samih roditelja. Dete uči posmatrajući odrasle, pa je teško očekivati da mirno rešava sukobe ako svakodnevno gleda vikanje, vređanje ili agresivne reakcije. Istovremeno, roditelji ne treba da osećaju krivicu zbog svakog izliva besa svog deteta. Važnije je da budu dosledni, da imenuju emocije i pomognu detetu da ih postepeno razume. „Vidim da si ljut jer ne možeš da dobiješ slatkiš, ali sada ga nećemo kupiti“ poručuje detetu da su njegova osećanja prihvaćena, ali da ona ne ukidaju granice.
Foto: Pexels.com
Kada, dakle, treba potražiti dodatnu pomoć? Ako su ispadi izuzetno česti ili intenzivni, ako dete ozbiljno povređuje sebe ili druge, ako teškoće značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje ili roditelji primećuju zastoj u govoru, komunikaciji ili razvoju, korisno je razgovarati sa pedijatrom. Takvo ponašanje ne znači automatski da je dete razmaženo ili nevaspitano, već može ukazivati na potrebu za dodatnom podrškom. Cilj vaspitanja nije da dete nikada ne bude ljuto, glasno ili neposlušno, već da postepeno nauči kako da izrazi svoje emocije, poštuje druge i prihvati granice. Todleru su potrebni i razumevanje i doslednost — jer ljubav bez granica nije isto što i popuštanje, kao što ni disciplina bez razumevanja nije isto što i vaspitanje.
Autor: S.Paunović
