Žele da budu voljeni, ali kada im se neko približi, počinju da se povlače. Ovaj složeni obrazac vezivanja može da stvori unutrašnji konflikt zbog kojeg ljubavni odnosi postaju izvor i sigurnosti i straha.
Osobe sa anksiozno-izbegavajućim stilom vezivanja mogu istovremeno snažno želeti bliskost i osećati potrebu da se od nje zaštite. Kada su udaljene od partnera, mogu čeznuti za pažnjom, nežnošću i potvrdom ljubavi, ali kada odnos postane ozbiljniji, mogu se javiti nelagoda, sumnja i želja za povlačenjem. Ovakvo ponašanje ne mora biti svesna igra niti pokušaj manipulacije. Ponekad je reč o unutrašnjem sukobu između potrebe za povezanošću i straha od emocionalne povređenosti.
U svakodnevnom životu ovaj obrazac može izgledati kao smenjivanje približavanja i udaljavanja. Osoba može inicirati kontakt, pokazivati snažnu privlačnost i govoriti o zajedničkoj budućnosti, a zatim iznenada postati hladnija ili nedostupna. Kada se partner udalji, javlja se strah od gubitka, pa ponovo raste potreba za bliskošću. Kada se partner približi, mogu se aktivirati sumnje i osećaj da je odnos previše intenzivan. Takva dinamika može biti iscrpljujuća za obe strane, posebno ako ne razumeju šta pokreće njihove reakcije.
Važno je razlikovati anksiozno-izbegavajući obrazac od samog izbegavajućeg stila vezivanja. U popularnoj psihologiji izraz „anksiozno-izbegavajući“ često se koristi za opisivanje osobe koja istovremeno strahuje od napuštanja i od prevelike bliskosti. U stručnoj literaturi, međutim, terminologija može da se razlikuje: u istraživanjima odraslog vezivanja govori se i o uplašeno-izbegavajućem obrascu, dok se izraz „anksiozno-izbegavajući“ ponekad koristi i za drugačije obrasce. Zato pojedinačno ponašanje, poput povlačenja posle svađe ili potrebe za samoćom, nije dovoljno da bi se nekome pripisao određeni stil.
Koreni ovakvih reakcija mogu biti povezani sa ranijim iskustvima u kojima bliskost nije uvek donosila osećaj sigurnosti, ali i sa kasnijim razočaranjima, izdajom ili odnosima u kojima su poverenje i stabilnost bili narušeni. Ipak, ne postoji jedan uzrok koji važi za sve. Neki ljudi teško podnose neizvesnost, dok drugi ranjivost doživljavaju kao rizik da će izgubiti kontrolu ili biti povređeni. Razumevanje sopstvenih okidača može pomoći da se prepozna trenutak kada strah počinje da upravlja ponašanjem, umesto da se svaka emotivna reakcija automatski pripiše partneru.
Foto: Unsplash.com
Promena je moguća, ali zahteva vreme, samosvest i spremnost da se razvijaju drugačiji obrasci ponašanja. Važno je naučiti da se potrebe izražavaju jasno, da se o strahu razgovara bez optuživanja i da se napravi razlika između stvarne opasnosti i nelagode koju izaziva bliskost. Psihoterapija može pomoći u razumevanju ovih obrazaca i izgradnji sigurnijeg odnosa prema sebi i drugima. Cilj nije da nestane svaka nesigurnost, već da osoba više ne mora da bira između ljubavi i zaštite od povređivanja. Zdrav odnos omogućava da bliskost postoji bez gubitka ličnih granica i da potreba za prostorom ne mora da znači kraj povezanosti.
Autor: S.Paunović
