Nije bio preterano posvećen, pažnju je delio na više strana, a onda se odjednom promenio! Može li se prošlost ostaviti iza sebe kada sadašnjost izgleda gotovo savršeno ili prve greške ipak otkrivaju nešto što zaljubljenost ne želi da vidi?
Ljubav ima jednu nezgodnu osobinu: retko nam dozvoljava da osobu upoznamo potpuno trezveno, bez idealizovanja i bez želje da u njoj vidimo ono najbolje. Zato se mnogi parovi tek posle nekoliko meseci zapitaju da li je ono što ih je na početku mučilo zaista bila prolazna faza ili znak da su pristali na manje nego što zaslužuju. Partner koji u početku nije pokazivao zavidan nivo posvećenosti, kome poneka poruka sa drugom ženom nije delovala kao naročit problem ili koji je redovno pratio Instagram modele, danas može biti potpuno drugačiji čovek u vezi. Pa šta onda raditi sa starim utiskom kada je sadašnje ponašanje gotovo pa besprekorno?
Možda je odgovor upravo u činjenici da pre te veze nikada nije imao ozbiljan odnos. Neko ko prvi put ulazi u vezu ne mora automatski da zna kako se gradi poverenje, gde prestaje bezazleno ponašanje, a počinje nepoštovanje partnera i zašto posvećenost nije samo stvar lepih reči. To, međutim, nije dozvola za sve moguće greške, već objašnjenje koje ima smisla samo ako iza njega dolazi sazrevanje. Ako je shvatio šta je povređivalo partnerku, promenio ponašanje i prestao da traži potvrdu sa strane, možda nije reč o tome da se pretvara da je neko drugi, već da je konačno naučio kako izgleda ozbiljna veza. Ipak, neiskustvo može da objasni nezrelost, ali ne može zauvek da je opravdava.
S druge strane, postoji zamka u koju je lako upasti kada se partner popravi: počnemo toliko da cenimo ono što sada radi da zaboravimo koliko je malo bilo potrebno da nas ranije povredi. Poruka drugoj ženi odjednom postaje nevažna, praćenje provokativnih profila deluje kao sitnica, a minimalna pažnja koju danas dobijamo izgleda kao dokaz ogromne ljubavi. Ali važno je razlikovati zahvalnost za nečiju promenu od spuštanja sopstvenih kriterijuma. Nije poenta da partnera zauvek osuđujemo zbog njegovih početaka, ali ni da mu dodelimo medalju zato što se sada ponaša onako kako se od emotivno odgovorne osobe i očekuje. Zdrav odnos ne podrazumeva savršenstvo, ali podrazumeva poštovanje koje ne mora svakodnevno da se zaslužuje iz početka.
Možda je zato najvažnije pitanje manje vezano za ono što je radio, a mnogo više za način na koji se prema tome postavio kada je shvatio da postoji problem. Da li je iskreno razgovarao, razumeo zbog čega je partnerka bila povređena i promenio ponašanje bez beskrajnih rasprava? Ili je sve prestalo tek kada je shvatio da bi zbog toga mogao da je izgubi? Razlika je ogromna. Čovek koji sazreva ne mora da se slaže sa svakom partnerkinom procenom, ali ne pokušava da je ubedi da je luda, ljubomorna ili preosetljiva svaki put kada izrazi nelagodu. Njegova promena vidi se u doslednosti, otvorenosti i načinu na koji čuva poverenje čak i kada ga niko ne kontroliše. A upravo to vremenom pokazuje da li je nova verzija partnera zaista postala njegova priroda.
Foto: Unsplash.com
Ne mora svaka greška s početka veze da postane doživotna presuda, baš kao što ni svaka promena ne zaslužuje automatsko opraštenje. Ako danas postoji poštovanje, sigurnost, iskrenost i osećaj da ste oboje izabrali jedno drugo bez potrebe za rezervnim opcijama, prošlost može da ostane lekcija, a ne stalna optužnica. Ali ako se iza nekadašnjih poruka i manjka posvećenosti krije obrazac koji se ponavlja čim veza postane manje uzbudljiva, onda nije reč o dečijim bolestima, već o problemu koji nije nestao, nego samo čeka novu priliku. Ljudi imaju pravo da sazrevaju, da uče i da postanu bolji partneri. I mi imamo pravo da odlučimo da li nam je ono što su danas dovoljno vredno da im verujemo. Jer prava ljubav nije ona u kojoj nikada nismo pogrešili, već ona u kojoj smo naučili da ne povređujemo osobu koju želimo da zadržimo.
Autor: S.Paunović
