Kada se seksualni odnos završi onog trenutka kada muškarac zadovolji svoje potrebe, postavlja se pitanje zašto se žensko zadovoljstvo i dalje ponekad tretira kao sporedna stvar. Iza takvog ponašanja ne mora da stoji samo sebičnost pojedinca, već i duboko ukorenjene predstave o muškoj seksualnosti, ženskoj ulozi i tome čije su potrebe u intimnom odnosu zaista važne.
Postoje muškarci koji seks doživljavaju kao zajedničko iskustvo, ali i oni kojima je sopstveni orgazam gotovo jedino merilo uspešnog odnosa. Kada zadovolje svoju potrebu, intimnost se završava, bez naročitog interesovanja za to kako se partnerka oseća i da li je i ona doživela zadovoljstvo. Takvo ponašanje često se ne predstavlja kao problem, već kao nešto što se podrazumeva, naročito ako žena o tome ne govori otvoreno. Međutim, seksualni odnos nije zajednički samo zato što u njemu učestvuju dve osobe. Da bi zaista bio uzajaman, potrebno je da obe strane budu važne, da se njihove želje čuju i da zadovoljstvo ne bude privilegija samo jednog partnera.
Deo objašnjenja može se pronaći u patrijarhalnim obrascima koji su decenijama oblikovali predstave o seksu. Muška seksualna želja često se prikazuje kao snažna, spontana i prirodna potreba koju treba zadovoljiti, dok se o ženskoj seksualnosti govorilo znatno tiše, uz više stida i društvenih ograničenja. U takvom okviru muškarac se podstiče da bude inicijator i osvajač, dok se od žene očekuje da bude poželjna, dostupna i dovoljno obzirna da ne povredi njegov ego. Takve poruke ne usvajaju svi na isti način, ali mogu doprineti tome da pojedini muškarci nikada ozbiljno ne preispitaju zašto se njihovo zadovoljstvo podrazumeva, dok se o ženskom mora posebno pregovarati.
Problem dodatno komplikuje činjenica da se o ženskom orgazmu često govori kao o nečemu što muškarac treba da postigne, umesto kao o iskustvu koje partneri zajedno grade. U takvom pristupu pažnja može biti usmerena na muški osećaj uspeha, a ne na ono što ženi zaista prija. Neke žene pritom prećutkuju nezadovoljstvo jer ne žele da partneru stvore osećaj da nije dovoljno dobar, dok druge ni same nisu naučene da bez nelagode govore o sopstvenim željama. Tako nastaje začarani krug u kojem jedan partner pretpostavlja da je sve u redu, a drugi se navikava da ne traži više. Ćutanje, međutim, nije dokaz zadovoljstva, kao što ni odsustvo prigovora ne znači da je intimni odnos ravnopravan.
Ipak, nije svaki muškarac koji zanemaruje partnerkino zadovoljstvo nužno vođen svesnim osećajem muške nadmoći, baš kao što se svaki seksualni nesklad ne može objasniti patrijarhatom. Nekada su u pitanju nedostatak iskustva, loša komunikacija, pogrešne predstave stečene kroz pornografiju ili jednostavno nezainteresovanost za potrebe druge osobe. Razlika se često vidi u reakciji na iskren razgovor. Muškarac koji želi uzajamnu bliskost biće spreman da sasluša partnerku, razume šta joj prija i prihvati da njeno zadovoljstvo nije kritika njegovih sposobnosti. Onaj koji njene potrebe uporno omalovažava, ismeva ili smatra nevažnim pokazuje mnogo više od nepoznavanja ženskog tela: pokazuje koliko je spreman da uvaži osobu sa kojom deli intimnost.
Foto: Pixabay.com
Važno je da prestanemo da žensko zadovoljstvo posmatramo kao dodatak seksualnom odnosu, a muški orgazam kao njegov očekivani završetak. Ravnopravnost u spavaćoj sobi ne znači da oba partnera moraju svaki put doživeti orgazam, niti da postoji jedan obrazac seksualnog iskustva koji odgovara svima. Ona znači da su želje obe osobe važne, da postoji sloboda da se kaže šta prija, ali i da se odbije ono što ne prija, bez pritiska i osećaja krivice. Patrijarhalni obrasci ne nestaju samo promenom društvenih stavova; menjaju se i onda kada pojedinci počnu da preispituju ono što su godinama smatrali normalnim. A možda je jedno od najvažnijih pitanja za svakog partnera jednostavno: da li me zanima kako se osoba sa kojom sam oseća ili mi je važno samo kako se osećam ja?
Autor: S.Paunović
