Znate li onaj kad Mujo sretne Husu? Šta ima? Ništa, eto me sa kastracije. Kakve kastracije, misliš vakcinacije!? A? Kažeš bio si na kastraciji, mislio si na vakcinaciji? Aaaaaaa, jebem ti i piće i Fatu i mene ludog, vakcinacija Huso, vakcinacija….

Ne saznah, zaludna, još uvek šta Šešelj misli o Holodomoru. Za zločine Sukarteove vojske i paravojski, koji su krenuli širom Indonezije 1965, kao odgovor na navodni pokušaj puča komunista, tokom kojih je pobijeno više od milion(a) ljudi, o zarobljenima i raseljenima da ne govorim, dobro obaveštena CIA je, navodno, ocenila da su "jedan od najvećih zločina 20. veka".

Ne znam ni šta Kurti, koji planira da Srbiju tuži za genocid na Kosovu misli ni o Holodomoru, ni o gulazima, ni o genocidu u NDH, ni o Indoneziji 1965/66, a o Indoneziji 89/99 i Istočnom Timoru da ne govorim. Živo me zanima koliko i nas državljana Srbije zna o drugim svetskim događajima koji su se odvijali kad i rat na Kosovu i NATO bombardovanje, a pogotovu o događajima u Indoneziji. 290 miliona stanovnika BTW, mahom muslimana. Velika, bogata a siromašna, razuđena, šarolika do besvesti, decentralizovana, strateški važna.

I sama sam, najčešće, kad sam o kontekstu govorila, upozoravala na verovatnu „gružu savesti“ Zapadnjaka što im se omakao te genocid u Ruandi 1994, te genocid u Srebrenici 1995, pa su malo bili više „trigger happy“ nego obično 1999. kad su odmetnuti Milošević i odmetnute vojske, policije i paravojske pobili oko 10. 000. kosovskih Albanaca. Civila. Navodno. Sećate se margine of error kod granatiranja Knina teškom artiljerijom, verujem da je bilo i civila u ratu na Kosovu koji su bili ili UČK ili slučajno suviše blizu liniji vatre, pa dajem izvestan „credibility of the doubt“ gore pomenutim ciframa, ne počiniocima i opravdavačima. Kad je već Hag dao Gotovini i Markaču. Ruanda i Srebrenica su nam nekako „poznatiji“ pa u javnim nastupima njih navodim, mada su za razumevanje konteksta i odabir odgovora Zapada na zločine SRJ na Kosovu 98/99, ali i za dalji tok pregovora o novom statusu Kosova, ubeđena sam, mnogo bitniji događaji u Indoneziji u tom periodu. Drugi opet kažu, između promocija svojih publikacija, bombardovani smo da se skrene pažnja sa Klintonovih seksualnih afera. Al zato se oni bave „fundamentalnim naukama“ na jutarnjim programima.

Politički Zapad je već naslućivao razmere sloma u Indoneziji posle trideset godina Sukartove krvave autokratije, ubrazanog krahom azijskih berzi. Sukarto manipuliše, Klinton na aparatima. U maju 1998, usled nezaposlenosti, a i gladi, izbile su velike demonstracije, nemiri, nasilje i silovanje, poginulo je skoro dve hiljade ljudi, puno između etničkih Kineza. Zli jezici kažu te da vojska nije reagovala kako treba, te da se sve i dešavalo paralelno sa podelama u vojsci i planovima ko će da nasledi Sukarta. Silovano je oko 90 osoba. Upamtite i ovaj broj, razmere su bitne. Sukarto u maju 1998. podnosi ostavku, familija mu „drži“ čitave privredne grane, mnogi bogataši odlaze u Singapur….No, to nije moja poenta. Nasleđuje ga Jusuf Habibi, potpredsednik dotadašnji. Habibi za kratko vreme sprovede neke reforme. Levo desno po istoriji, FW i to, Portugal se nešto kasnije od drugih ratosiljao kolonija, sredinom sedamdesetih, Istočni Timor bio jedna od njih, Indonezija kao i zapadni deo ostrva bili holandski. U Istočnom Timoru živelo je- živi oko milion ipo ljudi, mahom su katolici. Hteli nezavisnosti i od Holanđana i od Sukarta i Indonezije. Habibi je bio protiv nezavisnosti Istočnog Timora, ali je nudio specijalnu autonomiju. Ne čuđenje vojske, kako je došao na vlast ponudio i referendum o tome, dal specijalna autonomija dal nezavisnost, UN prihvatio, održa se u augustu 1999, nećete verovati, većinski bili za nezavisnost, kad šta….Opet pro-indonežanske snage, opet nasilje velikih razmera. Sad ne znam da li su svi ovi posle teroristi što su se inspirisali po Internetu Karadžićem i Mladićem bili uskraćeni za indonežansku školu masovnih zločina, Wikipedija zakazala šta li je. 2002, anyhow, Istočni Timor je, posle par godina međunarodnih misija sa UN mandatom, postao nezavisan i član UN.

Rekoh vam već ponešto „o godini opasnog življenja“, u Indoneziji 1965, kako je i sam levičar Suharno najavio krvave događaje u kojima, priznah vam u seriji tekstova The Act of Killing , „moji Ameri“ nisu neutralni bili. No, o njima se ni u Indoneziji ne priča, još uvek, bilo nekih prvih mačića, a ni u svetu nešto, i pored CIA ocene da se radi o jednom od najvećih zločina 20 veka. Imajte ovo u vidu, ocena se odnosi na masakre 1965/66, još nismo ni CIA ni ja stigli do Indonezije 98/99. O ovim zločinima se ne priča ali su zločinci mahom heroji, ni u Indoneziji ni „okolo“. Zvuči li vam poznato? Mislim ovog puta Na Kosovo, 2000 pobijenih Srba, na činjenicu da za njihova ubistva još niko nije odgovarao, na stav Kurtija o UČK i tužbi za genocid mislim, da se razumemo. The Look of Silence.

Suharno, levičar koga su Sukato i Ameri svrgnuli s vlasti, je sa Titom osnovao Pokret nesvrstanih, ali se suviše za ukus mojih Amera približio komunističkim Kini i SSSR. Daleko bilo, ne slutim ništa, ali mogli su možda malo Ameri više i da mu pomognu, celoj Indoneziji, pre nego što su pomogli Sukartu da na talasu „antikomunizma“ pobije tolike ljude. Ovo kažem, iako razumem, koliko je to uopšte moguće, makar razmere zločina nad čovečnošću i genocida koje su činili komunistički režimi u odnosu na druge „poznatije“ zločine pa i genocide, i koliko je upravo Sukartova Indonezija doprinela pobedi u Hladnom ratu, koju je moj Čarli Vilson zapečatio onim stingerima što je prošvercovao mudžahedinima posle u Avganistanu. Kad se veliki istoričar sa Jejlja Timoti Šnajder pre desetak godina ohrabrio da javno pita „ko je pobio više Hitler ili Staljin“, javili se ljudi i opomenuli ga da je „nefer“ izbacio iz trke druga Maoa.

U The Act of Killing, filmu koji govori o zločinima u Indoneziji 95/96 koji sam vam već toplo preporučila, pojavljuju se egzekutori lično i na molbu ekipe filma glume sami sebe, u rekonstrukcijama scena ubistava koje u činili. Dok je nedeljnik Vreme tako nešto još i zanimalo pisali su: „ Anvar Kongo, Herman Hoto, Adi Zulkadri i mnogi drugi stvarni likovi sa Sumatre u Činu ubijanja sećaju se kako su u mladosti bili samo "premani", "slobodni ljudi", lokalni kriminalci, mangupi, lopovi i preprodavci bioskopskih karata. Potom su 1965. prihvatili poziv vlasti da u patriotskoj misiji suzbiju zloćudu Komunističku partiju i da "istrebe" njihovo članstvo, porodice, prijatelje, simpatizere i sve koji bi mogli da ugroze indonežansku ideologiju "Panča šila" oslonjenu na religiju, nacionalizam, pravdu, humanizam i mudrost. "Dok je nama kriminalaca, neće biti komunizma", veli u filmu Sjamsful Arifin, guverner Severne Sumatre, tvrdeći da je u detinjstvu on bio jedini u selu koji se nije bojao Anvara Konga.“

Srbija je, za razliku od Indonezije, kaznila, uz pritisak Zapada, mnoge počinoce zločina, manjih razmera od indonežanskih. O njima se ipak, čini se, zna nesrazmerno više nego o indonežanskim zločinima. Uz veliku muku i pomoć Zapada o zločinima se i priča, na osnovu tih kazni i suočavanja počeo je proces pregovora sa EU, ne samo na benčmarkovima. Apsurd je da umesto da nastavi tim principom, i na osnovu toga a po modelu Istočnog Timora, Išingeru da li mirno spavaš, traži podelu Kosova, Srbija zločine ili negira ili relativizuje i marginalizuje kroz non stop „rekonstrukcije istorijskih događaja sa originalnim likovima“ po jutarnjim programima, tabloidima i talk shows. Da li bi bio isti The Look of Silence Kurtijev i ideja da nas tuži za genocid da smo pametniji?

Ima jedna scena u The Act of Killing, kad se ex tapkaroš Anvar, posle žestoki momak, priprema da glumi sebe kako ubija ljude te 1965, pa se okrene ekipi filma i kaže: „Možda sam ipak trebao da obučem bele pantalone za ovo snimanje“. Proleće je 2021, ja sam gledala još jednu Ćirilicu. Glavnu reč vodio je elegantno obučeni Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova SRJ 98/2000. Ljubiša Ristić se odlučio za nešto ležerniji outfit. Šainović, šešelj, darko mladić, šainović, šešelj, šainović, šešelj, šljivančanin, šešelj, jovanović, jovanović, šainović….. The Act of Killing demokratske Srbije u povoju.

U proleće 2021, tokom medijski ne tako pokrivene poseti Srbiji, urednica Russia Today Margarita Simonjan, izjavila je da se srpski kanal RT može otvoriti pola godine pošto vlada Rusije tako sugeriše. Rio Tinto, tu su pare, na obe strane, i za i protiv, taj indonežanski ugao Jelena zaludna, Rio Tinto Jelena, jebali te indonežanski zločini i nova „leva skretanja“. Dok je nama miloševićevaca neće biti Zapada. The Lock of Silence je nastavak filma The Act of Kiling. Oba preporučujem i režiserima i promoterima i Dare i Aide. U filmu se sad susreću se počinioci tih ubistava, koje smo gledali kao naturščike u The Act of Killing, sa porodicama pobijenih. Spoil alert! Ni trunke griže savesti.