Ovo nije tekst o Janku Baljku. Ovo je tekst o praznom gestu kao simptomu političke nemaštovitosti.

Užasnut imenovanjem Suzane Vasiljević za članicu Saveta Fakulteta dramskih umetnosti, Janko Baljak je pre nekoliko dana gromoglasno podneo ostavku — kako „Danas” kaže u svom naslovu – „na FDU”.

I kako to nalažu srpska tradicija i opozicioni običaji, skoči „Tviter” na noge lagane, pa poče da vedri i oblači o ovom „svetlom primeru hrabrosti”, o tome kako „u ovoj zemlji još ima dostojanstvenih ljudi sa kičmom” i „ličnim integritetom”, i kako je Baljkov gest ni manje ni više nego „dokaz neuništivih moralnih vrednosti pravog srpskog intelektualca”. Što reče akademik Teodorović: „Profesor Janko Baljak je upravo održao najznačajniji čas u životu svojim studentima.”

Mutatis mutandis: dok na njega pucaju fašisti, Janko i dalje drži čas.

Ja, istina, ne znam na osnovu čega je Baljak zaključio da je imenovanje Vučićeve savetnice za medije afirmacija cenzure na jednoj moralno bezgrešnoj instituciji kakva je FDU – valjda zato što, od kada Suzana Vasiljević sedi u Upravnom odboru Beogradske filharmonije, svaki koncert počinje kolopletom srpskih narodnih igara „Vučiću, legendo”, koju je, po Mokranjčevim nedovršenim rukovetima, kompletirao i za simfonijski orkestar aranžirao lično Aleksandar Vulin.

Ispostaviće se, međutim, da me je „Danas” prilično nasankao pompeznim naslovom o ostavci „na FDU”. Iako nespreman da deli isti prostor sa aždajom Grdanom, Baljak ipak nije dao ostavku na mesto profesora FDU, kako je to novinski naslov sugerisao. Nije se, dakle, odrekao ni plate ni stalnog angažmana, nego je preko „Fejsbuka” odustao od volontiranja u Senatu Univerziteta umetnosti i Umetničkom veću FDU, telima koje nemaju ama baš nikakve veze sa onim u kome će sedeti gospođa Vasiljević.

E, sad, da se razumemo. Ja uopšte ne smatram da je Janko Baljak trebalo da napusti FDU. Svaki čovek, pa i moralna gromada kao što je Baljak, ima prava da radi i zarađuje.

Ali u kojoj paralelnoj realnosti je Baljkova objava na „Fejsu” oličenje hrabrosti, integriteta i nesalomive kičme „pravog srpskog intelektualca”? Zašto se u srpskom medijskom prostoru politika praznih gestova s društvenih mreža redovno uzdiže na pijedestal herojske žrtve? I zar ne bi bilo lepo kada bismo na nivou javnog diskursa, jednom zasvagda, uspeli da mentalno razlučimo rađanje miševa od trešenja gora?(Autor je direktor Digitalne istraživačke infrastrukture za umetnost i humanistiku)