Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti:
Čitajući nedavno objavljen „Vojvođnaski manifest“ koji su zajednički promovisale organizacije „ Pokret slobodnih građana“ i „Akcija progresivne Vojvodine“ teško je bilo oteti se utisku da je komora za hibernaciju patentirana odavno i da su potpisnici uspeli da prespavaju poslednjih par decenija, neuznemireni izazovima realnosti oko sebe.
U spisku i opštih mesta i lepih želja o ljubavi i toleranciji, za potrebe manifesta, po ko zna koji put reciklirane su ideje autnomije, užasa centralizacije i monopolizacije, te naravno pokrajinske imovine i finasiranja pokrajinskog budžeta kao najviše građanske vrednosti. Što reče jedna od prisutnih potpisnica na konferenciji za novinare, „mi se okupljamo oko vrednosti, a ne oko interesa.” Logično, finasije pominjemo pošto su finasije uvek pitanje vrednosti, a nikada interesa. Stoga, verujemo da neće biti problem da borci za autonomiju dobiju pristup određenom procentu tolerancije i multikulturalnosti iz državnog budžetam umesto novca koji neugodno asocira na interes.
Kakogod, da ne cipidlačimo, čak i ovako reciklirane ideje autonomije, mogle bi da proću kao idelogizovana politička platforma da se potpisnici i partije koje stoje iza manifesta nisu javno zalagali za evropske integracije. Tu se već i osrednja pamet zamislila, jer čitav koncept Evropske unije upravo znači ukidanje državnih suvereniteta, a sa njima logično i autonomija, u ime jedinstvenih evropskih institucija i politika. Upravljanje Brisela obavezujućim uredbama i dekretima ostavlja prostora za autnomiju u istoj meri u kojoj je Evropska centralna banka kao srce EU projekta - decentralizova. Zato se i zove centralna jer je njena funkcija valjda decentralizovana monetrana politika. Dakle više autonomije je manje autonomije, a centralizovana briselska politika ispiniće sve vojvođanske zahteve za decentralizacijom.
Jednako paradoksalno, bilo je pitanje monopola u kontekstu evopskog opredeljenja boraca i borkinje za autonomiju. Dirljiva briga koju su pokazali za opustošena vojvođanska sela, iz nekog razloga upravo previđa da su za takvo stanje najodgovorniji strani, čitaj zapadni, korporativn i i finasijski monopoli, koji su po liberalizaciji tržišta zbrisali domaću prozvodnju, a sa njom i seosku poplucaiju. Demonopolizacija srpskog državnog i ekonomskog suvereniteta, što odgovara opisu autonomije, jedino znači jače privatne korporativne monopole. Bilo bi lepo da im neko nacrta.
Naravno borcima i borinjama za ideju građanske Vojvodine, ovi paradoksi ne smetaju, jer njihova stvarna dilema nikada nije bilo više ili manje autonomije, već neuporedivo direktnije - autonimija od koga? Ne treba puno pameti, pa da se shvati da je u pitanju autonomija od Srbije. Pristali bi i na nikavu autonomiju pod Briselom, samo ako to znači postavaljanje granice između dva srpska etnička prostora.
Tu sad već dolazimo na klizav teren nacionalne politike. Iako su potpisnici manifesta pokušali da svoje motive zapakuju u ekomske i kulturne interese građana Vojvodine, nažalost u Vojvodini ne žive samo građani, već ima i Srba. Tako do tri četvrtine populacije, kojoj se ne bi dopala ideja da čekaju na vizu za posetu rođaku u Loznici, Zlatiboru ili Čačku, jer su građani iz pokreta slobodnih građana sa centralom u Beogradu odlučili da Srbinu u Sremu treba više autonomije. Ta vrsta nesporazuma u kojoj se pomešaju ekonomski i kulturni motivi sa onim političkim i nacionalnim ume da dovede do često nesrećnih posledica. Kao na primer u Ukrajini.
Ideja o regionalnoj autonomiji u vremenu kom i države jedva opstaju u blokovskoj podeli novog rata, teško je opravdati čak i dijagnozom političkog autizma koji je zaspao osamdesetih godina prošlog veka, da bi se sada iznenada probudio u očivanju da je sve isto. Bojim se da nije. Štošta se desilo od tada. Berlinski zid jeste srušen, ali je umeđuvremenu izgrađen novi, Krimski zid je srušen, Građanska prava iz osamdesetih u Evropi nisu ista ona prava iz 2023. Slična stvar i sa autonomijom Vojvodine, kao nasleđem SFRJ. Ne bih da budim naglo, ali SFRJ se odavno raspala, a ni EU ne stoji baš najbolje ovih dana.
